...

...
ПОРТАЛ "САЗВЕЖЂЕ З"

Translate

Укупно приказа странице

недеља, 29. мај 2016.

У истини је спас. Осетили смо је на кожи, али се још увек понашамо као јуродиви!

  У невољи сви Срби као један! /      Љиљана БЕГЕНИШИЋ | 29. мај 2016. 11:09 | Има ли још вредности и идеја које у данашње време могу да окупе и уједине наш народ. Сложни смо у преломним историјским тренуцима, кад нас угрозе. Јединство када хвалимо успехе наших по свету

ДОК гледамо мечеве Новака Ђоковића, оплакујемо великог Бату Живојиновића, хорски хвалимо успехе наших младих талената широм света и поздрављамо шампионе са златним медаљама - сложни смо и уједињени као мало који народ. Тако, на први поглед, делује да нас окупља само оно у чему смо успешни и да у "озбиљнијим" областима у којима и немамо много успеха не постоји ништа што би нас ујединило. Али да то, ипак, није тако, тврде историчари, писци и социолози који, за "Новости", говоре о томе које идеје и вредности данас могу да уједине Србе. И поручују:
- Народи се увек уједињују око политичких идеја. То што их сада не видимо не значи да их неће бити са доласком неке нове генерације политичара и стварања нових идеолошко-политичких покрета.
Историчар Чедомир Антић убеђен је да би Србе могле да уједине претње нашем народу на Косову и Метохији, или у Републици Српској:
- Србе уједињује и хуманост према угроженом појединицу, обичаји, слава, заслужни Срби од физичара до тенисера... Јединство углавном показују у невољи и инат им је и мана и врлина. Ипак, мада су српске елите подељене, народ је на основној политичкој равни јединствен.
Да ће Србе окупити две теме - развој и излазак из неподношљивог социјално-економског амбијента и регионална безбедност и могућност отварања новог круга балканске кризе - сматра Душан Пророковић, стручњак за геополитику.
- Народи се увек уједињују против спољних непријатеља, ма шта се под тим подразумевало. Питање је само када ће и ко предводити тај процес - наглашава он.
Историчар Радош Љушић тврди да мерило народног јединства не би требало тражити на телевизијском екрану или биоскопском платну.
- Оно је негде другде - поручује Љушић. - За народно јединство и слогу потребно је бескрајно више - језик, традиција, култура, економија... Народно јединство и народна слога подразумевају одбрану од нас самих и окружујућих непријатеља или, што би било тачније - и једног и другог.
Љушић истиче да Срби, за разлику од Енглеза, још нису утврдили шта су њихове националне, културне и друге вредности.
- Кад се неко од српских интелектуалаца усуди да их представи свом народу, тек тада можемо поуздано одговорити на питање - шта Србе може да окупи - наглашава наш саговорник.
Социолог Љубиша Деспотовић сматра да питање јединства није питање народа него политичких и друштвених елита које треба да направе национални програм.
- Тај програм требало би да садржи пет тачака окупљања: демократија као систем политичког уређења, хришћански идентитет, породица као стуб друштва, развојна економија ослоњена на наше ресурсе и јасна геополитичка оријентација - уверен је Деспотовић.
ВРЕДИМО КАО ПОЈЕДИНЦИРАДОШ Љушић оцењује да Срби знају да раде на себи, као Ђоковић, али не умеју да раде као народ, због неслоге или дезинтегративних склоности:- Као појединци можда некада и нешто вредимо, као народ премало, баш зато што не умемо да сагледамо опште интересе, већ само појединачне. Кад будемо способни да ставимо опште интересе испред личних, можда ћемо постати сложан народ.
С друге стране, Срби слове за светске шампионе у неслози. На питање да ли је чувена српска неслога само фама која нас прати или је та тврдња тачна, Душан Пророковић одговара:
- У том погледу, Срби нису ни бољи ни гори од осталих. Где су победе ту је и јединство. Народи које захвати криза, који претрпе поразе, било војне или политичке, улазе у преиспитивања, траже политичке излазе, па је логично да долази до дебата, сукобљавања или неслоге. Криза рађа неслогу и у Немачкој, Француској, Аустрији...
Чедомир Антић наводи да је извесно да српски народ није интегрисан нити јединствен у мери у којој је то случај са развијеним европским нацијама, рецимо Французима или Немцима, што је, тврди, последица југословенства, комунизма и кризе током протеклих четврт века.
Суштинси несложни, каже Антић, били смо у Другом светском рату и једном делу деведесетих година.
Много више критике на рачун наше неслоге износи Радош Љушић.
- Ако у неслози нисмо први у свету, сигурно смо међу првим народима - истиче он. - Српска неслога постала је пословична, а то нимало није добро. Неспорно је да је она битна карактерна особина нашег народа, позната свим нашим суседима, који су умели да се њоме користе и у прошлости и у садашњости. Тешко је са сигурношћу рећи да ли је она последица нашег менталног склопа, нека врста проклетства, или је проистекла из наше трагичне повести. Опет, не би требало претеривати - ово јесте једна од слабости већине малих народа, који се међусобно понајвише разликују према прилагодљивости и степену трпељивости у односу на моћније народе.
Ипак, да знамо да будемо сложни када је најтеже показују примери које наши саговорници наводе, а односе се на преломне историјске тренутке - устанци, време Кримског рата у коме је Србија избегла да учествује, Царински рат, Анексиона криза, Први светски рат..

БЕЋКОВИЋ: САЧУВАТИ ЦРКВУ, САНУ, ЗВЕЗДУ...
НЕКАДА се говорило да се Срби окупљају око четири стуба - Цркве, САНУ, Црвене звезде и "политике". Прети ли опасност да се ове институције уруше и да ли оне и данас могу да нас уједине, питали смо академика Матију Бећковића:
- Већ деценијама се те четири институције расклимавају и понижавају и не само оне, него и све институције. Надајмо се да ће се зауставити њихово сурвавање и растакање, пре него што се нађемо на пепелу, а већ смо прилично нагарављени.
А шта још наш народ може да повеже?
- Можемо да се окупимо око неког ко не би лагао, ко би нам коначно рекао истину ма каква она била, да се с њом суочимо и да видимо шта да радимо. Добро би било да још мало сачекамо и да се не окупљамо, јер када год смо се окупљали, боље да нисмо.


У невољи сви Срби као један!

субота, 21. мај 2016.

среда, 18. мај 2016.

Посмртни остаци кнеза Александра Карађорђевића допремљени су у среду у Србију из Париза...

Пилоти у почасној стражи. Д. МАТОВИЋ М. ЛУКОВИЋ | 18. мај 2016. 19:15 | Посмртни остаци кнеза Александра Kарађорђевића у среду из Париза допремљени у Србију. Ковчег донесен у Цркву Светог Ђорђа на Опленцу, у чијој ће порти племић у петак бити сахрањен
КНЕЗУ Александру Карађорђевићу, најстаријем сину кнеза Павла, испуниће се заветна жеља да почива у вољеној Шумадији. У Тополи, у порти Цркве Светог Ђорђа, где је пре осам година себи и својој супрузи наменио вечно боравиште. Ту, где почивају и његови славни преци.Посмртни остаци кнеза Александра Карађорђевића допремљени су у среду у Србију из Париза, где је провео последње године живота. Ковчег је накратко заустављен на аеродрому "Никола Тесла", потом је погребним возилом испраћен према Тополи. На последње путовање од аеродрома до Тополе пратили су га Срђан Станишић, председник Фондације кнеза Александра Карађорђевића и представници државног протокола.
- Памтићемо га као великог човека, нашег кнеза и нашег Шумадинца. Нека почива у миру, у својој отаџбини, својој Шумадији - говорили су у среду грађани Тополе о кнезу Александру, који ће сутра бити сахрањен.
Ковчег са кнезовим посмртним остацима у храм на Опленцу унели су представници задужбине Карађорђевића у Тополи, Владе Србије и Витешког реда змаја. Испред храма окупили су се грађани који су први стигли да одају пошту преминулом земљаку.
- То је наша дужност према великом човеку, српском племићу, нашем Шумадинцу - рекао нам је Александар Вулић.
Он додаје да многи у Тополи нису знали када ће тачно посмртни остаци племића стићи на Опленац, али очекује да ће данас велики број Шумадинаца доћи у Храм Светог Ђорђа да запале свеће и одају последњу пошту преминулом кнезу Александру.
ОПЕЛО ОД 10 ЧАСОВАСрђан Станишић каже да ће црквени обред, који ће служити владика шумадијски Јован, почети у 10.30 часова. Поред чланова породице Карађорђевић, сахрани ће присуствовати председник Србије Томислав Николић, представници дипломатског кора...
Током поподнева и вечери грађани су бдели поред одра, а данас ће у почасној стражи бити и пилоти Војске Србије. Сви који то буду желели моћи ће и данас да му одају почаст. Црква ће овим поводом бити отворена од осам до 21 сат.
- Место своје сахране у порти Цркве Светог Ђорђа на Опленцу одредио је он сам - прича нам Срђан Станишић. - За ту одлуку затражио је и добио благослов владике шумадијског Јована. О овој жељи обавештен је и патријарх српски господин Иринеј у два наврата.
Кнежева супруга - кнегиња Барбара од Лихтенштајна и његови синови данас ће стићи на Опленац. Долази и кнежева сестра, кнегиња Јелисавета Карађорђевић, престолонаслодник Александар Карађорђевић са породицом и чланови породице његове супруге. Најављен је и долазак председника Томислава Николића, председавајућег Одбором Задужбине краља Петра Првог која организује сахрану.
Уношење ковчега у храм
Син кнеза намесника Павла и кнегиње Олге Карађорђевић преминуо је у 92. години. Чукунунук вожда Карађорђа је потомак и руске царске лозе Романова, кнежевске лозе Демидова, као и грчких и данских краљева и кнежева. Према породичном правилнику краљевског дома, од 1930. године носио је титулу кнез од Југославије.
Школовао се у Итону. Учествовао је у Другом светском рату као пилот добровољац РАФ. Није скидао значку са крилима РАФ све док 2001. није добио српска којима их је заменио.
Био је потпредседник Управног одбора Западноевропске епархије СПЦ, обновитељ Витешког реда змаја и покровитељ Центра за истраживање православног монархизма.
Из првог брака са кнегињом Маријом Пијом од Савоје има синове Димитрија, Михајла, Сергеја, и Јелену. Из другог брака са кнегињом Барбаром од Лихтенштајна има сина Душана.
ТОПОЛА ИЗ ВАЗДУХАКНЕЗ Александар је обожавао авионе. Летео је и на ловцу "спитфајер". Када је 2000. дошао у Србију, за њега је организован лет из Батајнице авионом Г-4. Желео је да из ваздуха види Шумадију, Крагујевац, Тополу...
Када је говорио о себи, увек је инсистирао да је Шумадинац и пилот, па тек онда кнез. Најзначајнија личност његовог детињства био је његов стриц краљ Александар Ујединитељ.
Кнез Александар ће остати запамћен по томе што је бранио историјску улоги свога оца кнеза Павла и његов покушај да поштеди Србију од трагедије Другог светског рата. Пажњу српске јавности посебно је привукао 1999. године када је српском народу упутио извињење због учешћа породице Карађорђевић у стварању Југославије, сматрајући Југославију трагичном грешком.
Остало је упамћено да се јавно противио једнострано проглашеној независности Косова а оштро је критиковао и НАТО акцију против Србије.
ПРАВИ КНЕЗ
Откад је након 2000. добио српска документа, кнез Александар често је долазио у Србију. И од тог доласка до саме смрти инсистирао је на помирењу и сабрању српског народа.
- Био је отмен, прави кнез, али и изузетно непосредан човек. Руковао се с људима на улици, разговарао са сељацима на пијаци. Пропутовао је нашу земљу уздуж и попреко - каже Срђан Станишић.

недеља, 15. мај 2016.

Alfredo Marceneiro - Mouraria

среда, 4. мај 2016.

Ђаковића окућница на усамљеном брду Царић....

Ђаковића окућница из времена турског /  А. Делић | 03. мај 2016. 19:07 |У Накучанима, надомак Шапца, постоји имање српског домаћина које се помиње давне 1863. године. Због аутентичности, то газдинство је евидентирано као непокретно културно добро

У СЕЛУ Накучани, у Стројића мали, на усамљеном брду Царић, опрезно бираном због осунчане падине, али и доброг погледа, путник намерник могао би помислити да је у времеплову, јер, иза тек уцвалих грана, потпуно неочекивано израња кућа, полубрвнара-получатмара, а около, сместили се вајат и амбар, млекара и качара... Имање је старином припадало Ђаковићима, који се помињу у попису 1863. године, а затим постало власништво Грујића.
Због аутентичности, ово газдинство српског домаћина из времена када се још живело под Турцима, евидентирано је као непокретно културно благо. Налази се у нетакнутој природи у селу Накучани, двадесетак километара од Шапца. Градили су га мајстори Осаћани, врсни неимари из источне Босне, обнављајући Србију с краја 18. и прве половине 19. века, а под називом Ђаковица окућница, пре деценију.
- Из самог простора може да се "ишчита" да је ту живела задружна породица, отац с неколико синова или тројица-четворица браће - објашњава, за "Новости", Сузана Лазаревић, етнолог из Шапца. - Сигуран знак да је тако јесте и постојање вајата, тог знамења младости, где се одвијао момачки и девојачки живот, а у које су смештани тек ожењени синови домаћина са супругама.
"Улазницу" за централни објекат, који се називао кућа, добијали су тек када се роди прво дете - колевка се налазила поред огњишта, на којем је ватра брижљиво одржавана. Према народном веровању, њено гашење сматрало се знаком несреће или смрти. Поред огњишта, одвијао се и читав породични живот, а друга просторија, такозвана соба, служила је за свечаности.
- Кућа има два улаза, главни и споредни. На главна врата улазило је све што је добро - од положајника, преко домаћина, па до славских гостију, а на задња све што је лоше. Она су била резервисана за покојнике, али у Србији тога доба, имала су и своју практичну примену. За време Турака, куће су увек биле на узвишењу, како би се осмотрили незвани гости и бекством на та задња врата спасавала глава - објашњава Лазаревићева.
Качара (где су се држале каце с комином и лампек за ракију), јасан је знак да су имали шљивике. Пивница са зиданим подрумом говори о имовинском стању Ђаковића, јер су овакви објекти били одлика имућнијих домаћинстава, а у њима су чувана бурад с вином и ракијом, туршија и поврће. Постојање амбара и млекара (с размакнутим гредицама, ради бољег одржавања промаје и константне температуре, што је било савремено за то доба), прича о великим количинама млека, што значи да је породица сигурно имала много стоке...
- Да су Ђаковићи били једна угледна, узорна и богата породица, говори и друга кућа настала крајем 19. века, грађена од шепера. Из дрвеног објекта прешли су у нови, савременији, с више просторија, али је занимљиво то што су задржали све старе објекте, што је, иначе, неко правило у целом крају - каже Лазаревићева.
Специфичност свих објеката Ђаковића имања, недвосмислене архитектонске вредности, јесте што су настајали од материјала из непосредне околине. Темељи су урађени од камена, а горњи делови направљени су од дрвета којим обилује шумовита планина Цер.



СЕЗОНА НЕИМАРА
ЗА мајсторе Осаћане зна се да су сваког пролећа на више места прелазили Дрину, настављајући пут до Ваљева, као неке врсте сабирног центра, а потом их је пут у потрази за пословима водио до најудаљенијих села и вароши. Познати су највише по изградњи верских објеката, али су њихова дела и знаменити кнежевски конаци, као што је конак оборкнеза шабачке нахије Јеврема Обреновића. Остали су познати и по чувеном бањалучко-неимарском језику, којим су се служили на градилиштима, и који нико осим њих није могао да разуме.


Ђаковића окућница из времена турског

МАЧВАНСКЕ колебе...

Колеба, место на ком се преплићу митови и историја /  Александра Делић | 02. мај 2016. 09:16 Репортер "Новости" са Миланом Павићем, једним од последњих колебара, становника мачванских равница: У кућици, ван породичних задруга, некад је од пролећа до јесени боравио један од браће

МАЧВАНСКЕ колебе вероватно су последња магична места у Србији. У њиховој мистериозној хладовини, преплићу се сећања, митови и историја увек авангардног мачванског сељака. Са менталитетом ратара и сточара, али и најиздржљивијег војника, који истовремено верује у виле и вилењаке, он у својој колеби (равничарском катуну) вековима плете атмосферу за инспирацију обичним људима, али и великим уметницима равнице, од Јанка Веселиновића до Милића од Мачве.
Најстарија и једна од ретких колеба које још није начео зуб времена припада Милану Бати Павићу, а саграђена је 1817. године, одмах после Боја на Дубљу 1815. године. Павић каже да су је подигли његов прадеда Тодор, са својим оцем Љубинком и браћом Спасојем, Марком и Маринком. У задружним породицама тога времена, био је обичај да један од браће, током читаве године колебари, односно брине о стоци и усевима.
- Можда је још негде остала нека закоровљена колеба, али за ову моју кажу да је последња у којој се још живи - прича нам уз широк осмех Бата Павић и нуди нас ликером од вишње и добром шљивовицом, а са поносом нам показује и "колебарски шпорет". - Недавно сам отворио сезону колебарења и ту сам до јесени. Кућа и породица су на око пет километара одавде, али мени је овде најлепше.
Објашњава да колеба (наткриљена дудом старим такође 200 година), за конструкцију има такозване дрвене венце. Оплетена је, па облепљена глибом (блатом), помешаним са пшеничном плевом, што је неки вид изузетно чврстог народног малтера. Показује нам голубарник са "лепезанима" и отвара вратанца, а они као да су то чекали - да прхну на слободу и после само неколико часака - заседну на врх крова.
ДУПЛА ВРАТАСеећају се мудри старци и како су им очеви током Другог светског рата на једна врата пуштали четнике, док на друга излазе партизани. А сутрадан обрнуто. Знали су, веле, једни за друге, али нису хтели да знају. Као да је и данас нешто другачије, вајкају се.
- Можете ли да замислите Мачву из мог детињства! Ни налик на ово данас. Брестови и јасике - по 50 метара. Са небом се свезали. У четири по подне већ падне мрак. Ту сам, са братом Столетом (Стојаном), често чекао родитеље док раде у пољу. Ми мали, па се уплашимо и закључамо врата. Тако у страху и поспимо, а отац и мати кад дођу, у таљигама морају да спавају, јер не чујемо ни лупњаву ни дозивање - прича Бата Павић.
Сећа се и како су оштре биле зиме у равници, па мајка Ика устаје ноћу да ложи зидани шпорет, такозвани међедар, да се деца не посмрзавају.
- Звала се Живка, а ја сам је звао Ика и тако је остало међу нама то присно име. Кад је викнем мати или мајка, некако ми туђе. А кад викнем: Ико!, дика ми - прави Бата ову дирљиву дигресију, али се брзо враћа теми. - А ми полежемо по кревету попреко, као прасићи! Колико може да нас стане? Може петоро!
- Ма и десеторо кад је хладније - надовезује се шаљиво пријатељ из детињства Драгорад Ерцеговчевић Баћа, који са Батом проводи највише времена "код колебе" (ово је мачвански локални начин изражавања).
На питање зашто објекат не називају колиба са и, како се правилно изговара, Драгорад Ерцеговић Баћа нам стручно објашњава:
- Знате ли кад се каже да вам нешто треба ко (х)леба, ко-леба, колеба... Из такве преке потребе су настајали овакви кућерци, и зато носе тај, помало симболичан назив. Колиба је за бостанџије, а ово је нешто сасвим другачије - прича нам Ерцеговчевић, који и сам има колебу на тромеђи Змињака, Очага и Клења.
Сећају се колебари времена тешког и гладног детињства, одмах после Другог светског рата, када су мачвански домаћини, листом били принуђени да предају "нарезе" (порези и намети нове власти). Више гладни него сити, обучени у кошуље од грубог платна, обувени у опанке, такозване нишлијке, који су се правили од старе гуме скинуте са точка аутомобила... И тада су им колебе биле уточишта.
А још уназад, приповедају и о времену када су ове кућице настајале. Бата нам препричава породичну легенду о његовој баби, која је са женским дететом "пошла колеби" у глуво доба ноћи да пече хлеб. И у густој шуми срела виле! Пронашла и вилинску кашику, танку и савитљиву, као са је од воска. Али "глупо женско", вели, није могла да јој схвати намену на време. Схватила је наводно кад се дете разболело и умрло. Када се поверила женама, оне јој кажу: "Е, глупа жено! Па требало је само мало да нахраниш дете из вилинске кашике и оно би оздравило..."
Лепе су и приче о сплетеним гривама које је Бата виђао код својих "бесних" коња. Народно је веровање да им виле ноћу сплићу гриве у "рибље кости". Јутрима их расплитао и сутрадан налазио још лепше "фризуре". Отац га је, вели, упозоравао: "Расплети, расплети још једном, па нека тебе ноћу јаше" (вила)...
На изласку из овог својеврсног храма природе, добијамо лист омана, меснат и дугачак, свеже убран из једне леје. Добар је против кашља и бронхитиса, али Бата вели да је, ипак, најбоља заштита од вештица. Од њега ниједна "не сме колеби ни да привири", због чега он мирно спава.


НИГДЕ НЕМА ОДМОРА КАО КОД КОЛЕБЕ
А њихов трећи друг Миодраг Ђукић, који нам се придружује кад се већ готово опраштамо од колебара, открива нам тајну - сва тројица певају у изворној групи "Дубљански звуци". Вели, био је књиговођа, па отишао у пензију, али и док је радио, нигде се није могао тако добро одморити, као кад седне "код колебе".

КОМПЛЕТАРИУМ

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"