СРОДНЕ ВЕСТИ

          МАЧВАНСКЕ колебе вероватно су последња магична места у Србији. У њиховој мистериозној хладовини, преплићу се сећања, митови и историја увек авангардног мачванског сељака. Са менталитетом ратара и сточара, али и најиздржљивијег војника, који истовремено верује у виле и вилењаке, он у својој колеби (равничарском катуну) вековима плете атмосферу за инспирацију обичним људима, али и великим уметницима равнице, од Јанка Веселиновића до Милића од Мачве.
          Најстарија и једна од ретких колеба које још није начео зуб времена припада Милану Бати Павићу, а саграђена је 1817. године, одмах после Боја на Дубљу 1815. године. Павић каже да су је подигли његов прадеда Тодор, са својим оцем Љубинком и браћом Спасојем, Марком и Маринком. У задружним породицама тога времена, био је обичај да један од браће, током читаве године колебари, односно брине о стоци и усевима.
          - Можда је још негде остала нека закоровљена колеба, али за ову моју кажу да је последња у којој се још живи - прича нам уз широк осмех Бата Павић и нуди нас ликером од вишње и добром шљивовицом, а са поносом нам показује и "колебарски шпорет". - Недавно сам отворио сезону колебарења и ту сам до јесени. Кућа и породица су на око пет километара одавде, али мени је овде најлепше.
          Објашњава да колеба (наткриљена дудом старим такође 200 година), за конструкцију има такозване дрвене венце. Оплетена је, па облепљена глибом (блатом), помешаним са пшеничном плевом, што је неки вид изузетно чврстог народног малтера. Показује нам голубарник са "лепезанима" и отвара вратанца, а они као да су то чекали - да прхну на слободу и после само неколико часака - заседну на врх крова.
          ДУПЛА ВРАТАСеећају се мудри старци и како су им очеви током Другог светског рата на једна врата пуштали четнике, док на друга излазе партизани. А сутрадан обрнуто. Знали су, веле, једни за друге, али нису хтели да знају. Као да је и данас нешто другачије, вајкају се.
          - Можете ли да замислите Мачву из мог детињства! Ни налик на ово данас. Брестови и јасике - по 50 метара. Са небом се свезали. У четири по подне већ падне мрак. Ту сам, са братом Столетом (Стојаном), често чекао родитеље док раде у пољу. Ми мали, па се уплашимо и закључамо врата. Тако у страху и поспимо, а отац и мати кад дођу, у таљигама морају да спавају, јер не чујемо ни лупњаву ни дозивање - прича Бата Павић.
          Сећа се и како су оштре биле зиме у равници, па мајка Ика устаје ноћу да ложи зидани шпорет, такозвани међедар, да се деца не посмрзавају.
          - Звала се Живка, а ја сам је звао Ика и тако је остало међу нама то присно име. Кад је викнем мати или мајка, некако ми туђе. А кад викнем: Ико!, дика ми - прави Бата ову дирљиву дигресију, али се брзо враћа теми. - А ми полежемо по кревету попреко, као прасићи! Колико може да нас стане? Може петоро!
          - Ма и десеторо кад је хладније - надовезује се шаљиво пријатељ из детињства Драгорад Ерцеговчевић Баћа, који са Батом проводи највише времена "код колебе" (ово је мачвански локални начин изражавања).
          На питање зашто објекат не називају колиба са и, како се правилно изговара, Драгорад Ерцеговић Баћа нам стручно објашњава:
          - Знате ли кад се каже да вам нешто треба ко (х)леба, ко-леба, колеба... Из такве преке потребе су настајали овакви кућерци, и зато носе тај, помало симболичан назив. Колиба је за бостанџије, а ово је нешто сасвим другачије - прича нам Ерцеговчевић, који и сам има колебу на тромеђи Змињака, Очага и Клења.
          Сећају се колебари времена тешког и гладног детињства, одмах после Другог светског рата, када су мачвански домаћини, листом били принуђени да предају "нарезе" (порези и намети нове власти). Више гладни него сити, обучени у кошуље од грубог платна, обувени у опанке, такозване нишлијке, који су се правили од старе гуме скинуте са точка аутомобила... И тада су им колебе биле уточишта.
          А још уназад, приповедају и о времену када су ове кућице настајале. Бата нам препричава породичну легенду о његовој баби, која је са женским дететом "пошла колеби" у глуво доба ноћи да пече хлеб. И у густој шуми срела виле! Пронашла и вилинску кашику, танку и савитљиву, као са је од воска. Али "глупо женско", вели, није могла да јој схвати намену на време. Схватила је наводно кад се дете разболело и умрло. Када се поверила женама, оне јој кажу: "Е, глупа жено! Па требало је само мало да нахраниш дете из вилинске кашике и оно би оздравило..."
          Лепе су и приче о сплетеним гривама које је Бата виђао код својих "бесних" коња. Народно је веровање да им виле ноћу сплићу гриве у "рибље кости". Јутрима их расплитао и сутрадан налазио још лепше "фризуре". Отац га је, вели, упозоравао: "Расплети, расплети још једном, па нека тебе ноћу јаше" (вила)...
          На изласку из овог својеврсног храма природе, добијамо лист омана, меснат и дугачак, свеже убран из једне леје. Добар је против кашља и бронхитиса, али Бата вели да је, ипак, најбоља заштита од вештица. Од њега ниједна "не сме колеби ни да привири", због чега он мирно спава.


          НИГДЕ НЕМА ОДМОРА КАО КОД КОЛЕБЕ
          А њихов трећи друг Миодраг Ђукић, који нам се придружује кад се већ готово опраштамо од колебара, открива нам тајну - сва тројица певају у изворној групи "Дубљански звуци". Вели, био је књиговођа, па отишао у пензију, али и док је радио, нигде се није могао тако добро одморити, као кад седне "код колебе".