СРОДНЕ ВЕСТИ

          ДВА века, плус деценија и још година слегли су се у долинама и брдима земље Србије од Првог српског устанка. Од Сретења 1804, када се прелио ћуп гнева сиротиње раје од турског зулума.
          - Од тада нема генерације која није запамтила неки рат, неку невољу и неправду. Срби су желели слободу. Све остало даровао нам је Бог. Пре свега, земљу у коју бациш зрно а она ти врати десетоструко, да не гладујемо ни у најгладнијим годинама. Подарио нам је ум, али је ђавоља работа да не оре и не копа, већ да смишља свакојака зла. Заводи у беспућа, па се сударамо и тумарамо, једни на друге ударамо. И тако до данашњег дана.
          Бележимо ових дана у Орашцу речи Марије Марићевић. Она је изданак Танасија Марићевића. Апсолвент је Филолошког факултета у Београду, а, каже, још као основац је истраживала значај Првог српског устанка, али и све што је после уследило. И све што нас је потом снашло. Распуст је, затекли смо ову девојку на имању Марићевића, изнад чувене јаруге, именоване по овој породици, заправо по њеном чукунчукундеди Танасију Марићевићу, Карађорђевом војводи кога је Вожд, по предању, лично лишио живота јер му се инатио и говорио: "Ниси ти подигао устанак. Устанак је подигао Хаџи Рувим."
          - Дошла сам да дочекам пријатеље, да им причам о важности устанка - каже Марија. - Ово је Сташа Милошевић из Крушевца, моја другарица са факултета. Прва је стигла. Говорим јој колико је важна 1804. година, када су ударени темељи модерне српске државе. Ми, посебно млади из овог дела Шумадије, морамо да бринемо о том делу наше историје. Како се не би заборавила и заметнула.
          И БОГ СЕ НАЉУТИОУ ОРАШЦУ, док разговарамо са људима о значају Првог српског устанка, они подсећају на 2014. годину када је Марићевића јаругу захватио до тада невиђени оркан. Поломио је, а то се и види, и поваљао шуму изнад споменика у којој је договорено подизање устанка. -Наљутио се Бог - говорили су тада, а сада и поновили, мештани Орашца. - На кога? Како на кога, па на оне што мисле да историја, како год који дођу, почиње од њих.
          ИЗВИО СЕ ВОЖД у белом мермеру. Орашац. Изнад је школа "Први српски устанак", ту је музеј, Црква Спасења Господњег. С друге стране, степеницама се спуштамо у Марићевића јаругу. Замолили смо младог кустоса Ивана Ранчића да нас поведе и исприча нам чиме су се, овде, поновили између два Сретења. Између протекле и ове године. Да ли луч устанка има исти пламен данас као и претходних година. Питање га је зачудило.
          - За нас свако Сретење има исти значај, исту снагу - каже нам Ранчић. - Ми смо срећни да нам већ годинама, у просеку, долази 17.000 углавном младих људи, да посете читав овај комплекс. Овога Сретења показаћемо им и нешто ново у музеју. Трешњев топ који је послужио српским устаницима, а израдио га је крагујевачки Завод за испитивање и жигосање ручног и ватреног оружја и муниције. Топ, какав су имали устаници 1804. Ми смо, ипак, најсрећнији што нам школа "Први српски устанак" има све више ђака. Наша осмолетка има око 160 ученика. Деца стасавају у знању и значају Орашца.
          Пут Орашац - Топола да му позавиде и далеко имућније локалне самоуправе. Пред нама је, убрзо, устаничка Топола Карађорђевића и сва је у знаку сретењских свечаности, "па ко дође, добро је дошао". Црква Св. Ђорђа, у којој почива вођа Првог српског устанка, велики вожд Карађорђе, окупана је ненаданим фебруарским сунцем и већ опседнута, као и цела задужбина. Посетиоци стижу одасвуд. Стазе кроз задужбину су уређене.
          ЛЕКЦИЈА Иван Ранчић, кустос музеја у Орашцу, уз реплику трешњевог топа
          - Све зависи од домаћина. Какав је домаћин, такав је и амбијент - каже нам Живана Савић из Горњег Милановца, која је децу и унуке у Тополу довела чак из далеког Торонта, да овде чују и упамте причу о Тополи и њеном значају. - Ми смо из Шумадије отишли педесетих година, али моја деца и њихова деца течно говоре српски. Знају ко су и одакле су, мада поштују и своју садашњу домовину. Супруг и ја им стално говоримо: "Свуда прођи, својој кући дођи". А наша је кућа Србија. Имамо чиме да се поносимо. Ови дани за нас су празник. Сретење је и наша слава.
          СЕЛО ЛИПОВАЦ, ОПШТИНА ТОПОЛА, извио се стари храст. Мештани кажу да га је својом руком засадио Карађорђе. Три генерације под храстом. Најстарији Милорад Зечевић (62), троши седму деценију. Његов рођак Зоран Петровић (48) и Зоранов син Миливоје (16), средњошколац, будући енолог, застали су под древним стаблом.
          - Верује се, заиста, да је Карађорђе засадио овај храст - каже Зечевић. - И да јесте и да није, ово је место нашег окупљања и место нашег помирења. Село Липовац је, колико памтим, вазда било подељено. Једни за четнике, други за комунисте. Али ја вам кажем, децо, од подела нема ништа. Србадија, данас, као некад у највећој невољи турског ропства, треба да се клони подела, да следи светле примере наше историје, поштује дубоке корене и трајање. Све оне који су, колико год су могли, уградили део свог живота у нашу слободу.
          Из Тополе упутили смо се у Карађорђев родни Вишевац, ово је већ општина Рача Крагујевачка. Лево од пута, неколико вајата под катанцима! Нигде живе душе! Нигде од пре коју годину оног сјаја вождовог Вишевца. Глачали су га и изгланцали када се обележавало два века од устанка. Само се извио Вожд, којекуде, у бронзаној статуи, са кубуром и јатаганом за појасом. Пружио руке према Градишту на узвишици, где је, према записима, у колиби рођен 17. новембра 1772. године. Само он. И однекуд удара јак ветар који подиже пластичне кесе и остатке смећа, који руже овај прелепи крајолик под боровима.
          Прекопута је црква. Жене насипају песак на место за свеће. Изнад за живе. Испод за мртве.
          - О Карађорђевим вајатима је бринуо стари професор Александар Милојевић - слушамо причу ових жена. - А онда га је општина одатле отерала. Посвађали се... Ко? Па, црква и општина. Професор је пришао цркви и посветио се пчелама. Тужно? Јесте тужно, али је истина.
          ПУТОКАЗ Споран комплекс у Вишевцу
          ИЗА НАС ОСТАО ЈЕ ВИШЕВАЦ, пут нас води према Великој Плани. Према Радовањском лугу. И није га тешко наћи. Путоказ је јасан, чак и незаинтересованом оку не може да промакне с главне цесте дрвена капија са звоником. Модел, додуше без звоника, применили су и преузимају га бивше и ововремене газде на својим ранчевима, несвесни куда води пут Радовањског луга.
          У подножју, у густој липолисној шуми је белег. Испод старог храста 26. јула 1817. године у зору Карађорђев кум Вујица Вуличевић наредио је Николи Новаковићу да овде убије Карађорђа Петровића. Севнула је секира. Глава је однета Милошу, а он је упутио Турцима да се и он и они смире од Карађорђевог ратничког духа. Карађорђевићи су, између два рата, подигли, изнад, цркву Захвалницу. Унутра су језиви призори убиства, на слици Паје Јовановића.
          Покајао се Вождов кум, Вулица Вуличевић. На неколико километара одавде подигао је цркву Покајницу.
          Вечерња молитва је у цркви. Монахиње немају дозволу епархије да говоре за новине. Али су љубазне и прави домаћини.
          Горе свеће, мирише тамјан, кандила се овде не гасе, а монахиња каже:
          - Нико не зна шта је у човеку, сем духа који живи у њему.
          БЕЛЕГ Радовањски луг где је убијен Карађорђе
          ЧЕТИРИ ПУТА САХРАЊИВАН
          КАРАЂОРЂЕ Петровић сахрањиван је четири пута, истражио је Игор Петровић из Центра за културу у Тополи. Први пут у Радовањском лугу 1817. године, без главе. Милош Обреновић главу му је послао у Стамбол Турцима као доказ да је погубљен. Кнегиња Љубица, жена Милоша Обреновића, 1819. године је наложила да се Вождово тело из Радовањског луга пренесе у стару цркву у Тополи и сахрани испод олтара. Годину касније (1820), Милош је издејствовао да се Вождова глава врати из Стамбола, сахрани уз тело, али не испод олтара старе цркве, већ који метар одатле. Краљ Александар, Ујединитељ, по завршетку цркве-маузолеја у Тополи, пренео је Карађорђево тело из старог храма и ту га сахранио.