Овог првог јутра нове 2021. године?
Пресипа из шупљег у празно.
У Великој Вританији. У Србији. У Београду. У Звижду.
Пресипа на јутубу. На фејсбуку. На твитеру .
Огрејало сунце - хвала Богу.
Прелеће једна врана са југа на север.
Гласнија је од свих тих прича.
Оглашавају се сенице у винограду испред наше куће.
Гугутке и врапци ћуте. или су се преселили.
Сунце сија, видим сенке грана као на каквом платну.
На источном делу наше ограде.
Дуге су паузе тишине. Сунце и даље сија. Хвала Богу!
Народ се повукао у ћутање. Утерали су му страх у кости.
Еј, еј. Шта нам доноси ова година?
Синоћ се овде пуцало. Отворен је фронт.
- И у Београду исто, јавио ми се син око поноћи.
Мачак ми је скочио на крило, и завукао се испод џемпера. Хладне су му ножице. Ноћ је провео напољу. Не знам где спава, али веч има девет месеци, одрастао је, снашао се. То је ритуал - жели да осети топлину мога тела. близину. Жив божји створ...
Батру сам припалио, пуцкета.
Понекад затрешти, експлозија. Експлодирају црви и бубе скривене у цепаницама?
Можда ватра и пламен нешто говоре, поручују, али - не разумем.
Ко овде кога разуме?
Синоћ сам позвао остареле пријатеље, који воде свој усамљенички живот. Први је вршњак наше покојне мајке; други је вршњак моје покојне сестре од стрица. Први је напунио деведесет, отац му је поживео 101. годину. Други гура 78 годину, и врло је прибран док разговарамо, али примећујем да је постао забораван. Чита ми песму о потајнику или доушнику, коју је објавио у последњој књизи. Подсећам га да знам ту песму... И онда ...пресипање из шушљег у празно. Његов отац је исто био дуговечан, поживео је сто и неку годину. Бринуо је о свом оцу, напустио Београд, "био сам у праву, вели, што сам се вратио на село; овде човек има осећај да живи, да буде у непосредном додиру са природом и космосом..." Ако и он поживи, тј, преживи пландемију, као и отац му - преко сто лета, то јест још двадесетак година, тамо до 2043. године... како ли ће тада изгледати овај свет, ова села, ова земља, Европа, Америка?
Ни један ни други не верују у Бога. Њихово право, њихова ствар.
Ја призивам нашег кућног заштитника - Архађнела Михаила, који помаже у невољи, као и Св. Петка (коју је наша покојна мајка веома поштовала, јер је била изабрана и родила се на црвени датум - када се обележава Слава Св. Петке). Живим у кући у којој је наш покојни отац провео последње своје земаљске дане, и на ногама дочекао смрт, у присуству млађег сина, у деведесет и првој, - и кога никада није напуштала разборитост.
Само је рекао Држ! и поллед му се застаклио и полако нестајао у некаквом недогледу. Невеском.
Светларник бљешти, видим из ходника. Јаче од сијалице ноћу. Нека и дане и недеље што долазе испуне нада и светлост и вера, и топлина и сјај светларника у коме нису измрзла мушкатла и божић-бата.
Нашег покојног оца су многе ствари надживеле. Пре свега крушке, мушмуле, оскоруше и шљиве, које је садио. Ораси. Ми рођени на селу, сматрали смо то као неку своју обавезу. Да засадимо јеле, винову лозу, трешње, јабуке, и друго воће. То није само ратарско наслеђе, потреба, већ и захвалност. Ми удошемо кисеоник које стварају биљке, па је ред да засадимо и по неко дрво у свом животу, зар не? Колико сам ворова и јела засадио као ученик основне школе, или гимназије у акцијама пошумљавања? Нисам бројао. Колико винових лоза? колико кајсија, брескви, џезвалија, прасака? Колико ораха, дуња? Трешања, вишања?
Сунце и сенке.прелет врана. Цилик сеница...Живот се оглашава и брани. Срећна одбрана. Петлови кукуричу, шта најављују?....
Колико сам књига написао? Не могу више да се сетим. Више сам последњих година воћака, него што сам објавио књига...
Хвала, Сунце, што си поплавило светлошћу круигове у нашем другом дворишту, на коме сам порастао. Наши преци су оставили много бољи свет, од вампира, зеленаша и светских шпекуланата - Бог да им душу прости, свима - од покојног нашег оца и мајке, и свих наших упокојених до Адамова колена...
Храст лужњак сам засадио пре неколико година, одмах после очеве смрти. Дај Боже да израсте у џина и потраје осамсто година, можда и дуже!
Храстове крај реке, и врестове су почели да нам краду ноћни људи, алави, шумокрадице. Дивно су израсли. И онда су пањеве затрпали блатом. Наш народ је почео да се квари, - ето и по томе, што краде... што је све чешћа појава, и што је злочин према шумама. И туђе шуме и остало треба поштовати, као своје. Наши очеви и дедови су то знали и поштовали. Али дођоше неки други, родом из Дубоке државе, и ... све остало знате...
Нема коментара:
Постави коментар