УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

среда, 04. јун 2008.

Из уредничких фиока (00003) МОТРИТИ, БИТИ


МОТРИТИ, БИТИ



Мораш да посматраш свет толико дуго
да време и простор
престану да постоје као посебне појаве
и претворе сe у јединствену енергију.
П. Хавико




МОТРИТИ небески пејзаж; броде пејзажи острва, негде девојачки благи, негда бурни, крцати грмљавином, кадкад чудесне, пуне тајанства живе слике са ветровима у ковитлацу...а ти мотриш...земља се унезверено окреће, и питаш се: Шта види онај што озгора гледа, о чему мисао његова у мојим безвременим стиховима?
МОТРИТИ непогоду међу планинским висовима, облаци су заклонили видик, а силовита грмљава пролама се понад урвина и затрпава их дивљом тмушом и хујем ветра; унезверене линије муња исписују ватрене арабеске, а ти стрепиш, у страху спознајеш своју сићушност...Јесу ли то небески стихови, порука лирици твојој земаљској што трепери у ваздуху са мирисом минуле непогоде?
МОТРИТИ потом облаке, те пловеће пејзаже, небеске континенте јал острва...плове опточени ватром залазећег, јал излазећег сунца, а ја из мог прошлог бивствовања препознајем ове пејзаже као старе знанце. Је ли то земаљско огледало, па земље видим као облаке, ти облаци вазда други облици, чудесна уметност промена, упућује на песму и њена значења. А понад, годишња доба географију неба мењају, на начин песме из које мотриш земље небеске.
МОТРИТИ камен које је обликовала вода, камен са мирисом горских врлети и плаветним сјајем његових мисли које слутиш док га држиш у руци, о Мирославе, збуњен чудесним облицима. Испуњен је празнином вировите светлости, са духом песме што траје у свему и казује из свега. Немушти језик облика, речитији од свега, са жубором воде, њеним чудесним говором који време не дотиче, који се свевремено исписује понад свега.
МОТРИТИ неми ход времена и златни сјај ливада како пева у вечерњој светлости док се у опојном мирису ваздуха кликћући лепршају ласте, а слике бесконачности и вечности указују из ведрине која се, из плавети небеске, у спису овом очитује.
МОТРИТИ место где је негда била кућа, камен је спопала аптовина, где је негдар било огњиште сада дивља крушка пева, око старе шљиве ижђикали мадљари угушили родитељку своју...неизрециво те осећање плави, без речи, ево, оставља. Где ли су сада укућани, мисао је моја што нестаје када се крошуму спустим до Ријеке. Шта ли ће затећи, после Страшног суда и Васкрса, ова реч коју остављам, у цик зоре, на прагу што се у шипрагу заборављен руни.
МОТРИТИ, биТИ зрачак светлости у капи јутарње росе.


Трешњевица, мај – септ. 2007. Мирослав ТОДОРОВИЋ

Нема коментара: