УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

петак, 29. август 2008.

Случај Чарнојевић / Милош Живановић







Дневник једног добровољца


(без фуснота)



Чизме би Шваба сремачког раба
Гура већ ногу, носиће их у гробу
Бајонетом пробише дугих гаћа шав
љут к`о рис, ал` се цркнут правим сав
Над `артијама из чизама почеше се смејати
изем им рецензију, набише ми тензију
Србину у рату среће нема – увек крче црева
И ватре батерија у ноћи не могу помоћи
јер скоро нећу доћи из ове море у девојачки сан
да палим ватру јастука сувим уснама
да ти стиснем образе и кажем као ти
„Чувај се“
рекао сам „хвала“ том пожару у очима
што је тињао пред спектаклом ватре рата
Знам да ме не сме чекати, патњу гушим сендвичем
Моје последње хвала нечем људском
данас исто бих рекао да ми кажу „Мртав си“
Ми смо живо ткиво челика конвоја
моја мама шраф, моја тата висећи цинцилатор
Ми крећемо, породица рата
Мислио наш`о брата – појео ми сендвич
Немам више другова – остао без сендвича
Васић ће с нама да зимује па успут римује:
„Добровољно предати Богу,
у паклу пију коју с` ногу“
Кад смо стигли разврстали нас за гињење
Неки љубе иконе, атеисте у прве редове
„Ко у Бога не верује, тежи пут испред себе“
Нас позадинце Бог, а не клице, засврбе,
стаде пуцање;
Хтели нас пострељати, па опет не, власт к`о баба неодлучна,
ситуација је мучна, сувише смо недостојни за краља да би гинули
И кад не треба ја дувам повлачење,
Ресимић на брду већ дува у жар за сланину
Сад у болници чекам на размену
За мене нема песме после рата6
Ја у своју трубу дувам док има времена
Чекам да заруди, па да стрељају пар луди`
и молим се мајко, заплачи бар ти,
Србија није, краљ није, а Бог је свуда око нас
Љубим вунени џемпер и чарапе и у сну
плачем од среће што удови, на узглављу, су ту
а глава? где ми је глава?
она негде, подно јаруге, с Богом спава,
1914. из Србије

За све што не хају да л` ме знају,
муфљузима, браћи гологузима
мајкама што рађају децу
и деци што чега не знају
кад се рата играју






Шака




Отисак моје шаке
утиснуо се у моју
способност да гризем,
урлање на месец
и кијање на мачје длаке

Отисак моје шаке
приставио је кафу
на пристаниште керова
свих способних да се
удаље од себе
и себи драгих

Отисак моје шаке
у ноћи отиснут
на дуга лутања
за костима предака
за способношћу да
схвати своје лутање
од себе и себи драгих

Како нас други виде
кад и ми звери
на зверећем покушамо
рећи како их волимо

Како се љубе те шаке
присиљене на приљубљено
уз стакло

Како се каже шака
а да не искочи из стакла
шапа шакала
(нађено у купеу, писано прстима по прозору,
на трагу сам Чарнојевића!)

Треба платити дереглију


Морал и памет
оборило је сиромаштво
као зајашену блудницу
котрља од уста до уста

И та, блудница,
чини им се већом
од памети и морала
те нас још и лудим зову

Луди сте, луди...
Није им доста
Сва наша дела, случај су
А ако смо добри, ђаволу смо

Не стиде се што нас жене
кљастим и убогим,
очекују да цвилимо
за децом, кљастом и убогом

И цвилимо
не пред њима

Забораве нас до сахрана
па се изненаде
јер пуна су нас гробља
као некад каце меда

Ми смо саће ових гробља
земља нас још по презимену цени
и њеним црвима је добро наше месо
а дукате, дукате за превоз оставе

И селимо се
на различите стране


(трагом дописа из галерије,
где су „доктор и капетан“ ха! прекинули у
заносу озбиљног уметника)

Музо, погрешног си нашла


Стерилни песник
тражио је осећања
испред слике жене

Нашао је стихове
на боји коже њене

Нашао је поетику
у углу њених усана

Два студента (кршна)
однела га до магацина
заробљеног у клише
на који се са таванице
плазе пауци и шкорпије
(Био сам у заблуди. Јутрос, за време доручка –
паприкаш са кнедлама, у кафеу – на салвети
стајало је моје име и испод написано.
Преварио сам се, нема дилеме, нема Чарнојевића.
Били сте у заблуди у погледу рукописа.
„Крхотине“ су ме заварале да помислим да
их је двојица. У питању је један човек,
људина! хеј!, што вија самог себе, те трагове
заварава. Из грешком враћене депеше,
препознао сам стил писања. Кафа се хладила,
рачун је неплаћен, Чарнојевић је оставио
празну столицу за пријатеља. „Немамо
времена“, самог себе чуо сам „путовање је
при крају, почиње да схвата“ „Ма, исто
нам се вата. Штета што пије кафу са
шећером50. И, заиста штета.)



Написао сам песму


Упамтите те људе,
тај презир у очима,
што ме је купао.

И у једно вече
састаните се
испред какве јеле,
и крените колима
по гробљима
Нађите их
и испишајте се,
пишките,
пишките данима,
док из толиког
ђубрета
не никне цвеће.
Вратите ми услугу,
Написао сам песму.
Милош ЖИВАНОВИЋ
_________
Милош Живановић је рођен у Љубовији 1980.
Студент је Филолошког факултета у Београду -
одсек за српски језик и књижевност.
Нема објављених ствари...
Шта мислите о његовим песмама?

Нема коментара: