Као да ме не чујеш / Милан Жиавановић

Милан Живановић




Загрљај
Вече у љубичасто боји кровове
Рој сјајних звезда и месец сребрно бео
Прсти ми лагано кроз твоју косу плове
Сањиве очи склапам да бих те боље видео





Сањарење
Пожелео сам ноћас да те љубим
Паперјасто меким пољупцима дугим
Свуда по телу
Пожелео сам твоје нежне белине
Светлије од месечине
Миловањима да покријем
Склапам очи па пловим
Пуним једрима твојим
Између звезда што трепере
Удахнем дубоко и ћутим
Па твоје име блудим
На уснама уздрхталим
А кад ме долазеће зоре плам
Увери да сам још увек сам
Звезде што гасну привијам на груди





Срећни тренутак поезије
Кад ти се очи уморне од страсти склопе
И задњи уздах задовољства лагана стиша
Тек тад ме твоје тело лепотом опије
И пожелим да те милујем као млака киша

Безбрижан нестајем са лица земље
Или тај свет прозирно нестаје у мени
Само две звезде као једна да су
Путују блистајућ у Васељени

Вечност настаје кад све нестаје
Радуј се лепоти пролазне визије
Заустави дах само на час
Срећни тренутак поезије





Недовршена песма

Несклад уморних жеља при крају младости
Прошлост отима садашњост од будућности
Ломе копља Пирови ратници
Отимам се мисли да не желим живети

Недовршена песма на уснама лебди
Звезда зорњача на своду моје радости
Плашим се првог бледог сванућа
У којем можда неће засјати

Крик

И кад ми последњи ударац задаш у срце
И бациш зверима да ме черече
Вриштаће моје крваво месо
Да ти усне не забораве моје пољупце





Јесен 1985
Никад лишће није опадало као толико
Или то раније нисам овако болно запажао
Да ли су то први знаци старости у мени
Или последњи пламени узалудне љубави
Да ли је то скривена чежња за родитељским домом
Или жал за годинамa ниушта расутим
Вино ме опија жешће но икад

Никад више жучи нисам просуо
А никад више за племенитошћу нисам жудео
Да ли су то последње ласте што из мог ока одлећу
Или подмукла шапутања нечастивог
Да ли смо одувек били странци
Или смо то постали тек кад смо се упознали
Разум ми лута кроз магловита привиђења

Да ли ћу имати снаге да признам лажи
Или је снага увек лагати
Да ли је могуће све опростити
Или да ли још зла треба нанети
Вино ме опија жешће но икад
Шапућем драга женска имена
Ипак лишће никад није опадало као ове јесени





Понекад

Понекад, кад ми се у глави све завитла
Кад ми је тешка властита сенка
И кад у устима осетим опор укус живота
Пожелим неки поток плав
И његов жубор благ да ми донесе мир
Пожелим неку нову љубав тад
Неки нови лик незнан лако насмејан и тих
Понекад кад ме дотуку и смех и плач
И кад више не видим ниједно решење
Пожелим да све о мени знаш
Све стрепње и надања празна
Пожелим да сам опет млад
Безбрижан дечак босоног и гарав
Понекад кад осетим бесмисао свега
И своју немоћ пред овим светом
Пожелим неке птице тужан пој
Да ме разнежи и расплаче као дете
Пожелим да утопим све у заборав
Дубок и тежак као смрт
Понекад





Као да ме не чујеш
Е драга моја
Лако грех прелази преко усана
Изговорили смо скоро све
Само оно што треба нећемо никада

Милан Живановић*

________

Милан Живановић поезију пише од дечачких дана и досад није објављивао. Рођен 19. фебруара 1959. године у Грачаници општина Љубовија (Република Србија). Основну школу и гимназију природноматематичког смера завршио је у Бајиној Башти. Редовно је учествовао на такмичењима младих математичара, а 1978. је био победник регионалног и учесник републичког такмичења из математике.
Дипломирао на Математичком факултету у Београду, на смеру Опште и математичке структуре. На истом факултету 2004. године уписао специјализацију наставног смера и 11. новембра 2005. одбранио специјалистички рад са темом Прилог теорији Питагориних тројки. Наредне године уписао другу годину магистарских студија на Природно-математичком факултету у Новом Саду наставног смера. Положио све предвиђене испите са просеком 9.33 и 25. јануара 2008. године одбранио магистарски рад са темом Питагорина теорема и њен значај у настави математке.
Од 1989. године ради као професор математке у Техничкој школи у Бајиној Башти. Ожењен, има две ћерке. Био један од иницијатора и организатора припрема олимпијских тимова младих математичара на Тари за међународна такмичења 2006. године
Учествовао са излагањима на осам међународних и домаћих научних скупова...До сада објавио једанаест стручних радова у часописима Математички лист, Тангента и Настава математике, издања ДМС-а Београд, као и свеска Питагорини и Херонови бројеви у издању Архимедеса, Београд 2005. ...

--------

НАПОМЕНА:

Велики конкурс Ед. ЗАВЕТИНА завршва се за две недеље. Ваши рукописи пристижу још увек, како у електронској форми тако и верзије одштампане на папиру. Међутим, на жалост, сазнали смо ових дана сасвим случајно, од неколико учесника конкурса Заветина, да су им пошиљке враћене од стране поште на Петловом Брду у Београду са напоменом Није тражио , онај коме су упућене, што је лаж!!Пошта није хтела Заветинама да преда пристигле пошиљке, са образложењем да Заветине нису Мирослав Лукић! То јест да Лукић донесе овлашћење да он представља Заветине!! Зато молимо све оне заинтересоване, који буду слали своје рукописе уобичајеном поштом да то учине, почев од данас, 6. фебруара 2009. године, на следећу адресу : Мирослав Лукић, 11000 Београд, Сердар Јанка Вукотића 1/13 , Србија, са напоменом За Велики конкурс... Већ крајем фебруара објавићемо листу - ширу листу рукописа, који долазе у обзир са публиковање. .. .. Дакле, остало је још мало времена до краја конкурса, пожурите! - Ур.