ТУЖНО ми изгледају ови рођендани и обележавања 25 година од оснивања Српског покрета обнове и Демократске странке. Сада, после четврт века деловања на сцени, те две странке не представљају више готово ништа у Србији. Делују, помало, као некакве олупине на позорници.
Жалосно је колико је времена протраћено, колико нада изневерено, па и живота изгубљено у антикомунистичкој борби која је покренута крајем осамдесетих и почетком деведесетих. Узалуд. И ево, видимо оног Вука Драшковића који је данас у коалицији са социјалистима и напредњацима који су деведесетих били радикали. 

Са истим тим социјалистама, против којих смо се борили целу деценију, у коалицији су после петог октобра били и ДСС и ДС и Г17. Сви, сви, сви.
Дакле, бесмислено смо се вртели укруг.
За све што нам се свима десило, за ову "центрифугу" истих политичких ликова, криви смо сами ми политичари, који смо тих деведесетих имали некакве страначке функције.
Изневерили смо очекивања грађана који су имали огромну наду и веру, који су били спремни и на борбу и на жртву за идеале и за бољу Србију.
Морамо пред историјом да признамо да смо једно причали народу, а да смо сасвим друго радили иза сцене, када се спусти завеса.
Да кажемо, поштено, да смо их преварили.