c.- Dvadeseti mart 1941. godine - Kukavica
Dvoriste Duvanske stanice je vrlo prostrano, ogradjeno zicom, neka drveta su tanka i vrlo visoka , jedva se naziru gore u plavo belicastom nebu, na njima su pticija gnezda, kao avioncici. Kada se priblizava Duvanskoj stanici iz daljine se bele na suncu nove visoke skladno zidane gradjevine; sivi magacini za duvan se po svojoj gradjevinskoj konstrukciji razlikuju od velike trospratne administrativne zgrade u kojoj se nalaze nas stan i gostinske sobe. Cvetaju juzne biljke, siri se opojni miris smokvi u cvetu.
Duvanska stanica na iskrajku varosice drema ovoga jutra, skoro nigde nikoga. U jednom cosku ogromnog travnatog dvorista stoji supruga strazara Gligora, dezmekasta zena srednjih godina, kuva obrok za svoju porodicu na sporetu postavljenom ispod razgranatih krosnji velike jabuke. Gligor je doneo iz lova divlju svinju."Pogledaj Gligore"- ona zabrinuto pokaza rukom pticu u brzom letu koja se spusti na jedan od magacina-" opet kukavica, nije dobro!" Malo zastade zabacivsi kao gar svoju crnu gustu kosu. Gligor je zabrinuto pogleda: "Gospodiin direktor ce nas napustiti, pozvali su ga u vojsku, sta ce sada da radi ovih tristo radnika. Bez njega nema nista, on ovo sve drzi svojim vrednim i mudrim radom ?"
Zavrsavajuci razgovor pozvase nas na obed. Meso divlje svinje je bilo izuzetno ukusno.
d. Dvadeset sesti mart 1941- Putovanje za Srbiju
Danas smo posli vozom kuci u Zapadnu Srbiju, voz ide do Stalaca, a onda je presedanje za Uzice; u Uzice stizemo sutra uvece gde cemo prenociti. Odatle idemo autobusom osamdeset kilometara do Ljubovije.Tamo nas ceka deda Velizar sa konjskim kolima, selo Uzovnica je pored Drine, samo nekoliko kilometara nizvodno od Ljubovije ka Zvorniku. Put je dug i naporan, treba proputovati celu Makedoniju i dobar deo Srbije, sa krajnjeg juga do severozapada. Majka je zabrinuta za naseg oca, koji je vec na njegovoj vojnoj duznosti. Rat samo sto nije poceo, rat je velika nevolja, i donosi nepredvidive dogadjaje, ili istinske tragedije.
Majka nas smesti jedno po jedno na sedista kupea. Najstariji brat ce imati za nekoliko meseci devet godina, ja sam rodjen jula 1936 godine, a najmladji brat je takoreci jos beba, nema ni dve godine. On je po necemu drugaciji od moga brata i mene, vrlo je plav i zelenook. Roditelji su govorili: ”Metnuo se na dedu Velizara!” Mama se osvrnu pazljivo oko sebe, kaza da sedimo mirno, da se ne naginjemo kroz prozor. Pogleda iznad sedista na prostor za prtljag da nesto ne padne na glave ako voz iznenadno krene ili stane. Sa nama je u kupeu vojnik, njegov masivan zut drveni sanduk opkovan gvozdjem je bas iznad nasih glava. Majka baca zabrinute poglede na vojnikov sanduk. Preko puta nas sedi jedan postariji covek, skoro starac, suvonjav i omanji cikica, njegove mrsave dugacke drhtave ruke se prosto obesile na sedistu kao na civiluku. Ovaj dobrocudni starac je vrlo zabavan. On se zbog necega odjednom uzruja, nagnu se majci vidno uzbudjen: "Znate gospodjo, voz se tako jednom naglo zaustavio, trgnu, sanduk jednog vojnika pade pravo na glavu deteta oficira, ubi dete na licu mesta!" Starac poce da mlatara uznemireno rukama, dize se naglo kao nekome uz inat, i u jednom dahu rece unoseci se drhtavim rukama u lice majci: "Znate sta se desilo gospodjo, oficir je uzeo revolver i na licu mesta ubi vojnika!" Vojnik odmah ustade, siva uniforma zateze presijavajuci se na snaznim plecima, osmehujuci se blagonaklono i snishodljivo uze u ruke drveni sanduk, savi se podu vagona kao da je cirkuzan od gume i stavi sanduk na pod kupea. Mama nevidljivo odahnu sa olaksanjem.
Voz zadrma, polako krete, onda sve brze i brze prema Srbiji. Idemo kod dede i babe, voz juri pravo u koso zapaljeno sunce, uzbudjeni smo i radosni, idemo u nadu i buducnost.
Vojnik otvori prozor i naglo isturi snazno telo do pojasa izvan vagona. Kroz otvoren prozor nagrnuse miris i dim lokomotive. Pocesmo da kasljemo. Jedna smirena postarija, ali jos zivahna zena, ustade i povuce ga rukom za rukav da se ne naginje: "Znas vojnik, vrlo je opasno naginjati se kroz prozor!" Ova mudra zena se uozbilji : "Jednom tako jedna zena sa detetom u narucju se nagnula kroz prozor, nije videla most, most naidje i ubi joj dete!"
Voz poce opet da ubrzava. Posle kratke pauze, zena se naglo okrete licem u lice jednom elegantnom prosedom gospodinu u nasem kupeu, skoro da na njega dosada nismo ni obracali paznju. On je srednjeg rasta, sa usiju mu visi lornjet, u gornjem dzepu novog plavicastog sakoa otmeno zadeven veliki zuckasti skupocen sat, za sat prikacen pozlacen sjajni zuti lancic koji pada prema pojasu savijen kao zmija. Kao da ga zbog necega cika, ova otresita zena mu se obrati pravo u lice: "A gde vi gospodine putujete ?" Smireno i polako spustajuci na kolena novine koje cita, kao da se zbog necega brani, ovaj neobicni gospodin joj odgovori vrlo tiho: "Idem za Beograd gospodjo." Razgovorna zena ga zagleda ljubopitljivo:"A da, secam Vas se-" uhvati se ona za glavu kao neka glumica-" vidim da ste mi poznati, Vi ste gospodin M., Vi drzite zlataru u Skoplju, ja sam skolska drugarica Vase sestre Sare, sedele smo u istoj klupi." "Gle, kako je nas svet mali, bas mi je milo zbog toga!"-prosto se obradova ugladjeni gospodin prefinjenih manira, on naglasava svaku rec kao profesor, vidljivo je da meri dobro sta ce kazati. Nasmesih mu se, spazih da se ovaj simpaticni gospodin nekako raskravi, skoro da se pretvori u nekog veseljaka, neocekivano ustade. Kao sto glumac cini na predstavi u pozoristu , on se pokloni na sve strane, crna duga kosa prosarana sedim vlasima mu se preslozi na glavi: "Dobar dan dame i gospodo, Zlatare Beograd, Sofija, Skoplje!" Brzo svakome od odraslih tutnu u ruke svoju vizit kartu." "Niste trebali, cuvajte za drugu pogodniju okolnost?"-obrati mu se mama uctivo. "Sta mislite da li ce biti rata ili ne?"-nastavi uporno zena. "Bas u Politici sam citao o progonima Jevreja u Nemackoj i drugim zemljama koje su nacisti okupirali. Ako dodju ovde ucinice isto to”. Zbog necega naglo okrete brigu na veselje, toplo se osmehujuci dodirnu mi sakom kosu: "A sta ces ti biti kada porastes?" Kao da sam predosecao pitanje ja odmah odgovorih:"Bicu pilot!" " Bravo" –skoro glasno uzviknu ugladjeni gospodin, ali ovoga puta je vec bio spontaniji, postade veseo i opusten. Ucini mi se kao da je hteo da me uzme u ruke i podigne visoko. Pa on je kao i mi!-prosto se obradovah gledajuci ga nasmejan. Onda rece majci uctivo: "Znate gospodjo, bio sam nedavno u Bugarskoj, ah, svugde roze, roze." Nije kazao "ruze, ruze" nego "roze, roze."
Kompozicija se drma i vijuga zanoseci vagone na krivinama cas levo, cas desno; lokomotiva povremeno pisne resko, zahukce snazno kao da se zbog necega naglo razljuti, zacu se kako izbacuje dim, zaskripa svojim masinama. Ja imam obicaj da odbrojavam bandere i prelaske vagona preko spojeva sina. Vrata kupea se sa praskom otvorise, odjednom ceo nas vagon preplavise setni zvuci harmonike; neko je odnekle uveo u nas kupe slepog pevaca, on je visok i krupan, promaja leluja plavu cekinjavu kosu na snaznoj glavi, u laganom hodu razvlaci velikim rucurdama harmoniku i glasno peva staru i predivnu srpsku pesmu:" Tri livade, tri livade, nigde lada nema, samo jedna, samo jedna, ruza kalemljena!" Svi ga gledamo pomalo uzbudjeni, slepi pevac unese u vagon zelena polja i brda juzne Srbije. Nije kao drugi slepi pevaci prosjaci, deluje dostojanstveno. Nosi harmoniku od vagona do vagona, sa maskom od lica, nasmejan, crven, velike glave, sretan. Svira bez prestanka, samo kada bi prelazio iz vagona u vagon, neko od putnika bi ga preveo. Putnici su ustajali radosni i stavljali mu sa uvazavanjem u dzepove po neki novcic, on nije govorio ni hvala, niti se zaustavljao. Nasmesen, blazen zbog necega, je nastavljao svoju neobicnu setnju iz vagona u vagon. Ocigledno je imao poverenje u postenje putnika. Pitam se, kako prelazi slep iz vagona u vagon, to zahteva opreznost cak i od onih koji vide, platforme su klimave? Pa valjda ga neko od putnika prevede u sledeci vagon? Moze neko da ga gurne? Sto, on je slepi pevac prosjak, kome on smeta? Kako je oslepeo? Ko i zasto ga salje da prosi po vozovima? Ali se vidi da slepi pevac uziva u vozu. On je sretan, izraz lica mu je plemenit. Svi ga postuju.
Starac ustade i protegnu se: "Stalac je tu, pa Beograd, a gde su moja Cuprija, Mala Krsna, Lapovo!?" Istegnu se rukama na sve cetiri strane, uze prtljag, pokaza rukom : "Ovo ti je prava Srbija!" Cekajuci da se voz zaustavi, stade pored prozora vagona i poce da cita glasno: " NE NAGINJATI SE KROZ PROZOR". A onda rece :" Evo i na francuskom:"Ne pas se pencher en dehors de la fenetre" i na italijanskom…...
Voz se sumanuto ustremi na sever ka Zapadnoj Srbiji, kao neka divlja azdaja koja grabi preko reka i vrleti, rasteruje magle i oblake, voz juri pomahnitao ka Uzicu, hita reci Drini, koja deli Srbiju i Bosnu, vidim je tamo negde daleko, vijuga, peni zelena i valovita. Radujemo se poseti zavicaju roditelja, kuci dede i babe, rodjacima. Nestrpljivi smo da vidimo Drinu, tako je svakog leta. Mali smo da znamo sta je, i gde idemo, ali to zna nasa majka. Ona rece da je u rodnom kraju ipak, i uprkos svega najsigurnije.
e.-Dvadeset sedmi mart 1941 godine-Demonstracije u Uzicu
Uzice dragi grad na brdima, miris rodnog kraja, jos malo pa smo kod kuce. Vetric donosi sa brda miris tek napupelih biljaka, miluje sjaj sunca, okolo poznati bregovi, odzvanja muzika ijekavskih rastegnutih reci, svugde ljubazni i veseli ljudi. Usred grada brdo, rekose neki -zove se Dovarije-kazu na vrhu brda groblje. Nadjosmo prenociste u jednom malom hotelcicu u glavnoj ulici nedaleko od zeleznicke stanice. Mama ushicena prica kako je ucila jedan razred gimnazije u Uzicu.
" Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!”-urla razjarena rulja, kao nadosla recna matica valja mahnita ulicama. Posmatramo uzbudjeni svetinu sa isturenih prozora gostionice visoko uzdignutih nad ulicom. Ulicom tutnji, kao da ispod nas juri krdo divljih bivola. Poceh da zamisljam da sa neke uzvisice posmatram bitku kao neki vojskovodja. Jedan snazan plavokos demonstrant u lepo skrojenom novom odelu se pope na balkon drzeci cvrsto u ruci crvenu zastavu. Vazan kao neki dirigent, trepereci od zanosa kao struna na guslama, zapenusano uzviknu: "Dole Hitler. Dole nacisti!” Gomila se ocas poce okupljati oko njega. Govornici su se smenjivali, razvijorise se na vetru velike crvene zastave, odjeknuse reski povici razbesnelih ljudi : "Zivijo Staljin. Zivijo Sovjetski savez, Zivila Komunisticka partija!"
Jedan smiren postariji covek, mudrost zraci iz lica i u ociju, se pope na malo uzvisenje od koga napravise improvizovanu govornicu i poce da govori tiho i mirno, pozivajuci na smirenost i razum; uznemirena gomila ga ljutito odgurnu, zacuse se razjareni urlici : " Obesimo izdajnika!” Posle ovoga dogadjaja, stalno smo se pitali: sta je bilo sa mirnim covekom koji je izazvao onoliku ljutinu demonstranata, da li su mu nesto uradili na zao? Sta? Zasto su bili ljuti na njega?...
Tomislav Krsmanović*
_______
Veliki konkurs Edicije ZAVETINE se uveliko zahuktao. Stižu nam rukopisi svih žanrova.
Molimo autore da budu strpljivi i da se pridržavaju pravila konkursa. Ovom prilikom donosimo
dva duža odlomka iz obimnog rukopisa dnevnika T. Krsmanovića, koji preporučuju za štampanje
na desetine recenzenata. Sada objavljujemo samao nekoliko preporuka.
Marinko Arsić Ivkov smatra da je Krsmanović napisao -AUTOBIOGRAFSKI ROMAN.
U književnosti, s istorijom je veoma teško izaći na kraj. S autobiografijom, takođe. Skerlić je upozoravao da istorija u romanu skučava slobodu invencije, a da roman izvrće istoriju. Nikolaj Velimirović je napisao: sačuvaj me, Bože, memoara! Da su i jedan u drugi uglavnom u pravu, ne treba dokazivati. Istorijski događaji ne smeju biti iznevereni, odnosno proizvoljno prikazani. Memoarska i autobiografska dela, iako je reč o ličnim ispovestima, moraju poštovati kriterijum objektivnosti, ma i na štetu autora (što, u praksi, uglavnom, nije slučaj, naročito kad je reč o memoarima). Pored načela objektivnosti, u ovakvim delima treba poštovati i načelo selektivnosti, izbora onoga što će ući delo i onoga što će, kao nevažno, biti odbačeno.
Ovi zahtevi najrečitije govore da autobiografije i autobiografsku prozu nije lako pisati, i pored toga što ih mnogi pišu i što imamo inflaciju autobiografija.
Tomislav Krsmanović, javnosti do sada poznat pre svega po svojim političkim i društveno angažovanim tekstovima, kao i po tome što je bio žrtva represije jednog totalitarnog režima, u svom zrelom dobu uhvatio se upravo u koštac sa izazovom autobiografskog romana. Za tako nešto motivisala su ga sigurno dva razloga: prvi je, što je živeo u jednom burnom vremenu; drugi, što je i sam bio zahvaćen tom burom, bilo kao „slamka“ kojom se igraju vihori istorije i volja političkih moćnika, bilo kao svestan i odgovoran pojedinac koji se takvim silama suprotstavlja.
Odmah treba istaći da je Krsmanović u svojoj Sagi u velikoj meri uspeo da izbegne zamke koje sam na početku pomenuo.
Pre svega zahvaljujući tome što on svoj život pripoveda, što je, dakle, sličniji literarnom junaku nego nekom ko bi sebe hteo da predstavi većim nego što je bio (a što je gotovo redovna pojava u autobiografijama i memoarima). A očigledno je da je u Sagi reč o stvarnim zbivanjima i stvarnim ljudima, da u tom pripovedanju ništa nije izmišljeno.
Druga vrlina ove knjige je gledište sa kojeg autor posmatra svoj život i događaje. Njega nije zasenila veličina istorijskih događaja. U prvom planu su uvek život i ljudi oko njega, a sve ono što je kasnije postalo deo istorije je u drugom planu. Ne traži pisac istoriju, nego ona uvek traži od njega. On od početka romana i doslovno beži od nje, ali ona ga ne pušta.
Ovakvo gledište uticalo je i na formu romana i u velikoj meri je zaslužno što se ova knjiga lako čita. Saga je satkana od mnoštva jezgrovitih i slikovitih epizoda, i to deluje kao vrlo dobro piščevo rešenje. Jedna epizoda brzo smenjuje drugu, onako kako se smenjuju dani i godine u jednom burnom vremenu. Nema u Krsmanovićevom delu mnogo otezanja i „razglabanja“, suvišnih opisa i komentara, koji bi sigurno štetili delu.
S druge strane, u tim epizodama ima dobrih literarnih pasaža. Naročito kada je u pitanju opisivanje svakodnevnog života, kroz koji, u krugu uže i šire porodice, prolazi pripovedač kao dečak i mlad čovek.
Autentičnost je još jedna vrlina ove knjige. Čitalac u nju gotovo nikad neće posumnjati, što baš nije čest slučaj kad su u pitanju autobiografska dela.
Pisac je našao meru između privatnog života i istorije (i, naravno, politike).
Krsmanović se predstavio kao učesnik i nenametljiv svedok jednog mračnog vremena, bilo da se Saga čita kao literarno delo, bilo kao autentično svedočanstvo.
Oni koji malo bolje poznaju biografiju i delo Tomislava Krsmanovića, verovatno će zaključiti da bi bez Sage oni ostali nedovršeni.
Pre štampanja, neophodno je jedno dobro i savesno lektorsko čitanje
Predlažem da se naslov Saga o …icima promeni (zbog … icima, koje deluje malo nekomunikativno)..."
Moma Dimic, knjizevnik: Svedocanstva, dokumenti, o istorijskim tako i licnim dogadjanjam tokom Drugog svetskog rata, i kasnije. Mesavina dnevnika, secanja, istorijskih osvrta na ljude i dogadjaje, liseni bilo kakve ideoloske obojenosti, oplemenjeno snaznom moci zapazanja, zapisi pronicu u bitne komponente istorijskih ravni, uz romansiranje ambijenta, likova i vremena dogadjanja. Ova knjiga prevazilazi jednu licnu hroniku i seze u svedocanstvima od sireg istorijskog i drustvenog znacaja.
Profesor dr Jovan Marjanovic, Fakultet politickih nauka: Knjiga Tomislava Krsmanovica ovoga puta nije publicistika, nego je uzbudljiv autobiografski roman koji predstavlja autenticno svedocenje o decenijskom funkcionisanju totalitarnog politickog sistema kojeg smo se otarasili 5. oktobra 2000 godine. On ne pribegava samo literarnom kazivanju, nego se laca nauke, politikologije, etnologije, istorije, sociologie, zeli da ovu materiju podvrgne lupi svedisciplinarnog proucavanja. Krsmanovicevo knjizevno svedocenje seže od cetrdesetih godina proslog veka, celo vreme pleni paznju citaoca, a u fokusu mu je: intenzivna politizacija svih oblasti društvenog života uz porast represije i masovnih sumnjicenja, kršenje ljudskih prava, zacetak politickog klanisanja i mafijašenja, birokratizacija, privilegisanje, korupcionašenje i drugi vidovi politicke degeneracije i kriminalizovanog štetocinstva.Poseban kuriozitet u ovoj knjizi pretstavlja prikaz takozvane „lakirovke”, kao i drugih lagarija o tome kako mase „prihvataju sistem”. Prema Krsmanovicevoj analizi ucinak ovog politickog anestetika je dvojak, on proizvodi stalno opadanje samokriticnosti vladajucih politickih faktora, na jednoj strani, i na drugoj, sukcesivno intenziviranje opšte bezobzirnosti i sve nemilosrdnijeg fizickog terorisanja gradjana...
Stefan Metzeler, Urednik Pro Libertate, publicista, Svajcarska: - Saga je bogato stivo koje me je snazno uzbudilo.. Stil je vrlo citak i zaokupio je moj interes. Opisi su jarki i snazno privlace paznju citaoca, sa neobicnom i uzbudljivom pricom.u centru zbivanja. To je tako dobro, da jedino postoji opasnost da ljudi izgube iz vida cinjenicu da autor opisuje stvarnu istoriju, a ne fikciju. Takoreci je zastrasujuce da je autor morao kroz ceo svoj zivot da dozivljava takve stvari i da zivi u takvoj neobicnoj stvarnosti. Ali nakon svega, ovo je bas to sto treba da potseti savremenike sadasnje nase istorije i svakidasnjice, izgleda da klizimo sve brze i brze u pravcu da se pocine nove pogreske. iz proslosti. Smatram da autorova iskustva i poruke mogu pomoci da se preduprede vecita ponavljanja istorije, potsecajuci citaoce na uzase koji su se ranije desili, a koje opisuje stvarna osoba., a ne istoricari koji podatke crpu iz druge ruke, drugih izvora i dokumenata".
Džavier Collet Urednik Pregentil-a ,Francuska, profesor: Visoko ocenjujem Sagu , opise, poeticnost decaka ili deteta, koji otkriva rastrzanosti , bune i nedace bivse Jugoslavije. Sarm ove knjige je vizija coveka koji odrasta u zemlji koja klizi u progresivan teror .Ovo je humanisticki knjizevni rad, sa dobrim opisima psihologija dobrih i losih ljudi, prica u kojoj svako od nas moze prepoznati sebe, ili nekoga drugoga koga zna
dr. Barun Mitra, profesor univerziteta , direktor Instituta slobode, Nenj Delhi, India: Citanje sage Tomislava Krsmanovica tako jasno otslikava korene tragedije koja je snasla Jugoslaviju. Jasno je da se koreni prostiru jos mnogo dalje i pre Slobodana Milosevica, i Tita licno. Dnevnik zadire u glavne uzroke i korene, a to je razumevanje fenomena balkanizacije. Potpuno se slazem sa Krsmanovicem da postoje slicnosti izmedju Indije i Jugoslavije .Jugoslavija nije jedini Balkan na svetu..Kao sto smo diskutoval ranije, esej Ejn Rend "Balkanizacija" je vrlo primenljiv za ovu tvrdnju... itd.
Fotografiju (u tekstu) priložio autor. To je idilični prizor iz Bosne.
Mogli bismo nastaviti objavljivanje odlomaka iz DNEVNIKA T. Krsmanovića, na jednom drugom našem Blogu.
Pozivamo autora da nam posalje prekucan tekst čitavog rukopisa dnevnika na srpskoj tastaturi - latinici. Pozivamo takođe i posetioce, čitaoce ovog bloga, da daju svoja mišljenja i o ovom Krsmanovićevom tekstu,
kao i o drugim tekstovima drugih autora, učesnika na Velikom književnom konkursu Ed. ZAVETINE...