Ivan DespotovićŽiveti i umreti u ulici ljubavi
prva knjiga pripovedaka Branka Ćurčića, odabrana na Velikom međunarodnom konkursu Edicije ZAVETINE, Beograd, Zavetine, 2009.*
Življenje, umiranje i ljubav sadržani su u naslovu zbirke pripovedaka Branka Ćurčića. Kao opozicioni elementi života, poput mržnje i ljubavi, strasti i hladnoće, dobra i zla. Oni se u ravnici združuju u neki mistični, nedokučivi mir- kaže nam autor u prvoj priči, gde crkveni tornjevi postoje kao putokazi za nebo, dom Boga oca. Kao što je podvučeno podnaslovom, ovo je ispovest o jednom gradu, običajima, na početku 21. veka, ali se već u naslovu knjige oseća vanvremenost onoga o čemu se pripoveda. I sve je tu sadržano, u ravnici; Bog, ljudi: korumpirani, dobri, bogati, siromašni, političari, pa i sam Umetnik. O toj stvarnosti može se napraviti jedino ispovest, ona se izgleda ne može suštinski kritikovati, jer je nalik memoriji ogromnog kalkulatora. Kao i u Boga, u nju je sve uračunato. Što bi lik Umetnika rekao neminovni, takvi su valjda i događaji u Brankovim pripovetkama.
Autor gradi izražajne karaktere, portrete, sa patinom starih slika, ulja iz kakvog muzeja, koja uvek zadržavaju prisenak bajkovitog. Lik dečaka Ferenca Kavge, sposobnog da trpi, bez zlobe, željnog da pomaže drugima i kao lekar doprinese zajednici, kontrastiran je bandoglavom nacionalisti Petru Petroviću, zvanom Krv. Prvi je žrtva drugog, ali kasnije, u odraslom dobu, stvarnost ih tera na suživot i oni se oslikavaju u pomirljivom svetlu. Ferenc traži mesto za ordinaciju u Krvovoj novogradnji. To je stvarnost ravnice, jasnoća linearne perspektive, kao na holandskim platnima. Bajkovitost ali i konkretnost lica i prilika, možda nalik prizorima Pitera Brojgela. Ovo je 21. vek, mada se čini da su sva vremena slična, u tim pričama, izgovorenim (reklo bi se) sa stanovišta mudrosti. Nešto što izgleda crno-belo, jednostrano, sasvim je drugačije kad bolje razmislite. Simbolički motivisane intuicijom nizije, fabule pripovedaka daju svestran i stoga opšt prikaz pojedinačnih života. Obuhvaćeno je i iracionalno i svesno biće Severaca, junaka zabeleženih u jednom periodu i prostoru.
Ne čudi što je glavni junak koji se kroz priče povlači – filozof. Titula mu daje dozu opštosti, kao i ostalim junacima, na primer, Umetniku. Meštani tog slikara i pesnika vide samo kao jednu reč, Umetnik, i on u priči ostaje ta reč. Najmoćniji političar u okrugu, dakako, ima ime, jer za njega svi znaju. To je Jovan Jankov. Izražajno je ocrtan samouvereno halapljivi karakter. Kod njega dolaze umetnici ne bi li dobili finansijsku podršku. On ih tera na kompromis i, gle, naizgled beskompromisni stvaraoci pristaju. I mladi ljudi u Kući kulture shvataju da nisu bolji od svog prethodnika, štaviše, on se u datim okolnostima snalazio bolje nego novi. Čudna, ali sasvim očekivana, to je slika Zemlje, života na njoj, i jednog grada.
Čini se kako će uvek, u svakom vremenu i prostoru postojati jedan grad, umetnik, filozof, jedan Jovan Jankov, jedan vlastodržac. Kao što postoji i jedan Bog. Ove priče nose dozu bezazlenosti, novog izraza, oslikavaju „telo“ stvarnosti. U njoj su i moralno prihvatljivo i ono neprihvatljivo – samo telo, materija od koje je satkana ravnica, Severno S, nebo, samo Biće. Zato je ta stvarnost relativno bezazlena, samo stvarnost, kao što i mora biti.
Pojedini likovi provlače se kroz sve priče, što knjizi daje osobine šire proze, razuđenog romana, postavke slika gde prizori beleže ista lica, na jednom mestu u različito vreme. Ova knjiga daje potpuni prikaz života, ograničen možda lokacijom jedne male zemlje, njenog grada, ali gde se mnogi čitaoci, na raznim tačkama zemljine kugle, sigurno mogu prepoznati.
Ivan Despotović
______
* Videti Ново сазвежђе
Нема коментара:
Постави коментар