Лицемерје и демони Необичне лажи

Поздрав са југа

Више од 100 година српском културом и књижевношћу влада – нешто што би се могло назвати – лицемерје….
Довољно је испричано о некадашњем лицемерју. О данашњем сам, на крају романа Вампирџија, написао дословце ово:
Наводно, све је отишло до врага. Али неки српски издавачи успели су да се снађу; објављују на стотине наслова годишње. Просвета објављује толике НАЈ, НАЈ – лепше… Било би глупо трошити папир на толика имена тзв. великана. Народна књига, исто… Толико наслова, толико генијалаца… Стубови културе, јакоже! СКЗ, етц. Све и свашта трукају, само не оно што би користило српској култури и књижевности. Не објављују Винавера, а у десет издања штампају помодни и свакојаки други шкарт.
- Шта вас брига шта они штампају? Они то штампају својим парама! – чујем тобожњи глас разумности. А одакле им паре да то штампају? Кад успеше толике паре да сакупе? Овде, елем, прођу има, велику прођу, све оно што је подстакнуто климом Необичне лажи, и то подстичу, прво, они који дају новац да се такве ствари друкају, не у једном, него у седам, десет, петнаест или више издања.
Друго, то одобравају уредници, стасали у Необичној лажи, који још увек имају и куражи да јавно иступе и побуне се, када им неко, макар и узгред, усмено, или у каквом пафлету, штампаном у 100 примерака, то замери.
Других уредника данас и нема, на јавној сцени, осим тих и таквих, стасалих у Необичној лажи. И како да се овде нешто промени?
Лицемерје се брани срчано, као поштење, а оправдане и разумне примедбе се жигошу као неподопштина. Лицемерје се овде брани жилаво и криптографски, тајно, преко разних ложа, кланских, генерацијских, тобож естетичких, тобож  научних, партијских, земљачких.............


Видети више
        http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D1%80%D1%98%D0%B5-%D0%B8-%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B5-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B8/