Република,
22. 05. 1920.
 |
| Годови, Заветине. новембар 2014, југ Србије |
Ништа у толикој мери не показује
нашу балканску инфериорност као наша готовост да се, без икакве критике,
поводимо за оним што нам изгледа као модел код културних народа Запада, и да
узоре Запада прихватамо и преносимо код нас. Та готовост и јагма да се на тај
начин покажемо што културнији свеопшта је код нас, и у нашој моди и у нашој
уметности, у науци као и у политици. При том се обично дешава да нама, у свима
тим гранама, сем ваљда у извесној мери моде, важе као узори и први модели,
ствари, гледишта и установе које су на Западу или другостепене вредности, или
су већ и застареле и изанђале. Сем тога, и сам процес преношења тих тзв. модела
на наше мање културно или некултурно тло чини своје да ти модели и узори
постану код нас нагрђени и унакажени до комичности. Тако ми имамо једну, сасвим
особену, нашу париску моду; једну не мање чудну француску и другог порекла
модерну уметност и поезију, и један сасвим чудан енглески парламентаризам; и
сад се спремамо да добијемо и неки чудан американски демократизам са бескрајним
варијацијама, од Марјановићевог промашеног обноваштва до М. Прибићевићевог
сељачког демагоштва.
Мислим и на оне људе који су се
или бавили у Америци, или недовољно простудирали американско државно уређење,
или су га из даљине теоријски проучавали, па су дошли до убеђења да, пошто је
код нас питање државног уређења на дневном реду, треба што више пропагирати,
сваки на свој начин и ваљда у што више облика, американски систем и узети га за
модел нашем уређењу. Г. Смодлака је учинио једну малу девијацију и, уместо у
Сев. Америку, отишао у Јужну Америку и отуд нам донео свој модел државе.
Сви ти људи чине једну општу
омашку. Они затварају очи пред фактом да ти модели сада, и у својим рођеним
земљама, преживљују једну тешку унутрашњу кризу из које се не зна још да ли ће
и уколико ће изаћи неизмењени. Сви знаци говоре да ће фундаменталних измена
бити свуда у свету. И онда, како изгледа наша ревност да преносимо код нас
моделе, који ће можда сутра или кроз годину и две дана бити на свом рођеном тлу
битно измењени? Или, ако светска реакција, којој се као и пре сто и више
година, и данас ставила на чело Енглеска са својим империјалистичким - дуго
прикриваним али све јаснијим! - тенденцијама, победи, и наметне Европи режим
који јој се спремала да наметне, у бруталнијој форми, и Немачка, режим оружаног
мира, потајне реакције и економског ропства - хоћемо ли ми и тада гледати да у
свему копирамо западне узоре, онако, ваљда, као што г. Стојан Протић, бар у
теорији, проповеда енглески парламентаризам, наравно у својој доста балканској
оригиналној редакцији? До душе, пракса и искуство модификују сваку теорију, те
су пракса и искуство дали и нашем парламентаризму сасвим особена обележја. Али,
хоћемо ли увек чекати да пракса и искуство модификују и рђаве теорије као што
чине и са добрима? Хоћемо ли применити у пракси нацрт Устава г. Смодлаке, или
нацрт г. Ст. Протића, или неки нацрт израђен по американском узору - зато да би
пракса показала рђавост и незгодност тих нацрта за нас?
Рат је, по нашем уверењу, толико
пореметио и изменио постојеће друштвене вредности, и сасвим јасно изнео на
површину нове критерије за процену постојећих одношаја и вредности, идеја и
ствари. Многе ствари, многе идеје, многе установе које су пре рата имале прву
вредност, изгледале достојне највиших, најидеалнијих места - рат је тако сурово
уништио да их већ и нема; друге је тако изменио да, што је изгледало идеал пре
рата сад је достојно презирања; или је оно што је било незнатно добило сасвим
нову, већу и ширу садржину. Империјализам пре рата и данас! Онда је он још
читаве народе опијао, данас је страшило, баук и опасност целог света.
Или, на другој страни,
демократизам пре рата и данас! Тада је он, у основи, био платформа политичке
борбе против централне монархистичке власти, данас је он, из дана у дан, све
више платформа општа, широка, светска, за једну нову организацију свих држава и
целог друштва. Само се ваљда још код нас демократизам сматра само као борба за
извојевање што виших и ширих права народу од владајућих класа, и то по милости
и доброј вољи владајућих, док се у свету демократизам хвата у коштац са
најсилнијим покретом маса који је икад постојао у историји људској, обухвата
га, носи га, води га, упућује га новим стазама људског прогреса. Као што је рат
свирепо демантовао теоретичаре државне власти, власти државе над народом, тако
послератна криза све више демантује и теоретичаре класне борбе, и показује да
ни једна класа нити има моћи ни права да завлада, и по својим интересима да
организује цело друштво. Народ се показао јачи од државе, он је остајао и
побеђивао и кад је држава пропадала. То је показао српски народ, и руски, и
немачки. Тако је и друштво јаче од ма које класе, шире је и обимније.
Видети општа начела и тенденције
нове друштвене организације која се свуда намеће и, више или мање,
изводи, и учинити све да и наша држава и народ буду у тим тенденцијама - то је
наш највећи задатак данас, а не да по страном превратном свету тражимо моделе
за нашу државу, или да се, као све владајуће наше странке, задовољимо крпежом
аморфних остатака хабсбуршке монархије и Пашићеве солунске Велике Србије.
Народ који
је био способан да преживи и опет наново у живот поврати своју једном пропалу и
умртвљену државу, биће способан и да ту државу учини способном за живот у новом
животу целог човечанства. Нека се власници не заваравају да могу задржати или
спречити народ у извршењу те његове мисије. Србија је родила Југославију, и она
ће је умети и одржати у животу, не силом своје надмоћи и власти него душом
свога народа и духом своје слободе
== извор:
Светислав
Стефановић
СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА
ОДАБРАНИ
ПОЛИТИЧКИ СПИСИ
(1899-1943)
Приредио
Предраг Пузић
Нема коментара:
Постави коментар