Zvezdani prah
Sunce je podarilo našoj malecnoj planeti toliko svoje energije tog dana, da je onaj deo njene kore na kome sam se tada nalazila imao poteškoće sa izdržavanjem.Činilo mi se da se sve oko mene vrpolji u očaju, i strahopoštovanju. Vazduh je bio suv, sve je bilo isuviše svetlo, a Sunce nije dopuštalo ljudskom oku da ga sagleda, terajući me da ga pojmim kao more zaslepljujuće svetlsoti koje je zamenilo nebo. Nebo je postalo bela tečnost te zvezde. Naše zvezde. Primetila sam koliko dostojanstveno kukuruz izgleda. Klipovi kao da su bili od suvog zlata, stabljika je bila tanka, odevena u pozlaćeno čipkano ruho, poput mršave, visoke, prenaglašeno otmene dame na nekom zaboravljenom balu. Takav je bio taj Dan Svetlosti, tačka na točku vremena koju su neki nekada nazivali Litha. Okruživale su me njive, bašte, nepregledna ravnica, a ja sam se zatvorila u uzane staze među kukuruzima. Sunce je spržilo moju kožu, prošlo kroz nju i pretvorilo me u prah. Bila sam samo leš, telo koje vapi za vodom sa ono malo preostale svesti. Onda je pala noć. Sunce se povuklo, došao je Mesec. Nebo je postalo graciozni, prozirni veo, poput onih koje damama u žalosti prekrivaju oči. Mesec je bio mnogo suptilniji od Sunca. Svoju hladnu svetlost zadržavao je oko svog savršenog obličja jedne božanske kugle koja se okreće u svemiru, dopuštajući tami da postoji. Nevidljivi, blagi, hladni talasi svetlosti previli su moje rane, obrisali pečate koje je ostavilo Sunce. Mesec je probudio vodu. Leš postade živo telo. Mesec je Boginja koja stvara ritam kojim ljudi plešu tokom svog života. Pokrenula je sve vode koje protiču venama Zemlje, svu vodu koja pluta u nama, probudila je moju matericu. Kapljice krvi koje su otelotvorenje masivne stvaralačke energije iskrale su se iz mene i elegantno počele da se slivaju niz moje butine. Sklopila je moje oči, a podarila mi je vid. I tada sam ugledala sve niti koje sačinjavaju ovaj svet, kako jurcaju, kako se prepliću, seku, plene svojom besmrtnom energijom, kako stvaraju i razaraju. Rekla mi je da voda odnosi, voda leči, voda zove. Osetila sam tu vodu kako se komeša u meni, sve moje emocije vratile su se u svoje prvobitno, iskonsko stanje – tečnost. Voda mora da izađe napolje, rekla mi je, i morala sam da ju pustim. Napustila me je u vidu suza. Suza ushićenja, sreće, tuge, suza znanja, suza bogova. Onda ugledah leptira po prvi put, leptira koga mi je poslala ona kao vodiča. Njegova krila su satkana od galame vasione koja je toliko nepodnošljiva da se pretvorila u tišinu. Krenula sam za njim. U jednom momentu mog putovanja kroz ovaj svet doveo me je do tebe. Upleo nas je u mrežu. Srušila sam se na tvoje ostrvo, pretvorila se u sam zvezdani prah koji ga sačinjava, njegovu suštinu koja tu treba da ostane čitavu večnost. Zajedno smo se udavili u moru čije dno oslikava svu moju krv i svu tvoju prašinu. Tvoja duša je bila jedina čarolija koju sam mogla da vidim, a tvoja koža jedina materija na koju je moje čulo dodira reagovalo. Ne znam šta sam ja bila za tebe – bunar lepote, magije i netaknute, naivne sreće kroz koji beskonačno propadaš? Ti si bio jedini izvor iz koga sam imala da crpim, i ispijala sam te proždrljivo – svu tvoju energiju, svu tvoju lepotu, svu tvoju moć, svu tvoju toplotu unosila sam u sebe, upijala ju poput sunđera, obožavajući je, mešajući je sa svojom. Nebo se srušilo na nas, i ja sam odletela. Moje telo postalo je nebitno, ja sam se pretvorila u amorfnu masu, rastvor koji je rastvorljiv samo u vasioni. Rasprsnula sam se i razmazala svuda po nitima. Svaki put kada su se naša tela spojila, ti bi fizički ušao u mene, ali moja duša bi pokupila tvoju, ukrala tvoj život i sa tom odskočnom daskom poletela ka ništavilu koje u sebi čuva sve. I videla sam Boga. Videla sam Veliku Nebulu u kojoj se ogledamo oboje. I bejah pozvana na bal večnosti.
Sunce je podarilo našoj malecnoj planeti toliko svoje energije tog dana, da je onaj deo njene kore na kome sam se tada nalazila imao poteškoće sa izdržavanjem.Činilo mi se da se sve oko mene vrpolji u očaju, i strahopoštovanju. Vazduh je bio suv, sve je bilo isuviše svetlo, a Sunce nije dopuštalo ljudskom oku da ga sagleda, terajući me da ga pojmim kao more zaslepljujuće svetlsoti koje je zamenilo nebo. Nebo je postalo bela tečnost te zvezde. Naše zvezde. Primetila sam koliko dostojanstveno kukuruz izgleda. Klipovi kao da su bili od suvog zlata, stabljika je bila tanka, odevena u pozlaćeno čipkano ruho, poput mršave, visoke, prenaglašeno otmene dame na nekom zaboravljenom balu. Takav je bio taj Dan Svetlosti, tačka na točku vremena koju su neki nekada nazivali Litha. Okruživale su me njive, bašte, nepregledna ravnica, a ja sam se zatvorila u uzane staze među kukuruzima. Sunce je spržilo moju kožu, prošlo kroz nju i pretvorilo me u prah. Bila sam samo leš, telo koje vapi za vodom sa ono malo preostale svesti. Onda je pala noć. Sunce se povuklo, došao je Mesec. Nebo je postalo graciozni, prozirni veo, poput onih koje damama u žalosti prekrivaju oči. Mesec je bio mnogo suptilniji od Sunca. Svoju hladnu svetlost zadržavao je oko svog savršenog obličja jedne božanske kugle koja se okreće u svemiru, dopuštajući tami da postoji. Nevidljivi, blagi, hladni talasi svetlosti previli su moje rane, obrisali pečate koje je ostavilo Sunce. Mesec je probudio vodu. Leš postade živo telo. Mesec je Boginja koja stvara ritam kojim ljudi plešu tokom svog života. Pokrenula je sve vode koje protiču venama Zemlje, svu vodu koja pluta u nama, probudila je moju matericu. Kapljice krvi koje su otelotvorenje masivne stvaralačke energije iskrale su se iz mene i elegantno počele da se slivaju niz moje butine. Sklopila je moje oči, a podarila mi je vid. I tada sam ugledala sve niti koje sačinjavaju ovaj svet, kako jurcaju, kako se prepliću, seku, plene svojom besmrtnom energijom, kako stvaraju i razaraju. Rekla mi je da voda odnosi, voda leči, voda zove. Osetila sam tu vodu kako se komeša u meni, sve moje emocije vratile su se u svoje prvobitno, iskonsko stanje – tečnost. Voda mora da izađe napolje, rekla mi je, i morala sam da ju pustim. Napustila me je u vidu suza. Suza ushićenja, sreće, tuge, suza znanja, suza bogova. Onda ugledah leptira po prvi put, leptira koga mi je poslala ona kao vodiča. Njegova krila su satkana od galame vasione koja je toliko nepodnošljiva da se pretvorila u tišinu. Krenula sam za njim. U jednom momentu mog putovanja kroz ovaj svet doveo me je do tebe. Upleo nas je u mrežu. Srušila sam se na tvoje ostrvo, pretvorila se u sam zvezdani prah koji ga sačinjava, njegovu suštinu koja tu treba da ostane čitavu večnost. Zajedno smo se udavili u moru čije dno oslikava svu moju krv i svu tvoju prašinu. Tvoja duša je bila jedina čarolija koju sam mogla da vidim, a tvoja koža jedina materija na koju je moje čulo dodira reagovalo. Ne znam šta sam ja bila za tebe – bunar lepote, magije i netaknute, naivne sreće kroz koji beskonačno propadaš? Ti si bio jedini izvor iz koga sam imala da crpim, i ispijala sam te proždrljivo – svu tvoju energiju, svu tvoju lepotu, svu tvoju moć, svu tvoju toplotu unosila sam u sebe, upijala ju poput sunđera, obožavajući je, mešajući je sa svojom. Nebo se srušilo na nas, i ja sam odletela. Moje telo postalo je nebitno, ja sam se pretvorila u amorfnu masu, rastvor koji je rastvorljiv samo u vasioni. Rasprsnula sam se i razmazala svuda po nitima. Svaki put kada su se naša tela spojila, ti bi fizički ušao u mene, ali moja duša bi pokupila tvoju, ukrala tvoj život i sa tom odskočnom daskom poletela ka ništavilu koje u sebi čuva sve. I videla sam Boga. Videla sam Veliku Nebulu u kojoj se ogledamo oboje. I bejah pozvana na bal večnosti.
Aleksandra Rokvić
Rođena 11.juna 1990.godine. Novi Sad. - Pozivamo autorku da nam napiše kratku belešku o sebi, šta trenutno radi i čime se bavi, i pošalje nam sve to, kao i jednu svoju fotografiju.
Нема коментара:
Постави коментар