Mobarov

Mister Tomas F. Stejli rukovodi Centrom Hari Rensom za istraživanje humanističkih nauka na Univerzitetu Teksas u Ostinu. Mister Stejli je arhivista i dokumentarista, specijalizovan kada je reč o književnim ostavštinama i arhivama. Kad gospodin Stejli pozove nekog autora, to je više nego dobar znak.
Centar Rensom u Ostinu u Teksasu odabrao je 1700 pisaca, i taj Centar o njima ima sve najvažnije podatke, odlučujuće za njihov rad (rukopise, knjige, pisma i novine), sve se to nalazi u određenom fajlu. Mister Stejli istovremeno predaje Džojsa i savremenu englesku književnost na Univerzitetu u Teksasu, nastavljajući posao koji je 1957. godine započeo Hari Rensom, sekretar Univerziteta.
Teksas je samo jedan od brojnih univerziteta (i biblioteka) koji su specijalizovani za književne arhive.
Kakva je situacija u Srba u njihovoj zemlji? Gde završavaju rukopisi, naročito oni neobjavljeni, srpskih pisaca? Postoji li na Filološkom fakultetu nekakav zametak književnog arhiva? Ili postoji li nešto slično u Univerzitetskoj biblioteci? U nacionalnoj Narodnoj biblioteci Srbije? Pri novosadskoj Matici srpskoj?
Nije svaka žvrljotina na papiru nekog pisca veoma važna da bi se smatrala kao zvezdana prašina.
Međutim : gde se nalaze rukopisne zaostavštine najvažnijih srpskih pisaca HH veka? Da li se čuva i gde književna arhiva Borislava Pekića, Danila Kiša, Meše Selimovića; S. Vinavera; R. Drainca; M. Nastasijevića; Vaska Pope, i drugih - mnogih drugih?

*
Osnovao sam 1983. godine Institut Piščevih izdanja - poznatiji kao Zavetine, i sačuvao sam njegovu arhivu. U stvari : Institucija Piščevih izdanja postoji u srpskoj književnosti gotovo dve stotine godina, od bečkih izdanja prvih knjiga Vuka Stef. Karadžića. Pravu i stvarnu istoriju srpske književnosti, onu, još uvek nenapisanu, najverovatnije čine dela izašla iz šinjela Piščevih izdanja... I institucije i institut su birokratske, malo teške reči. Institucije - znače deo Corpus iuris civilis, zakonika koji je sačinjen u 6. veku naše ere u vreme vizantijskog cara Justinijana, a u njemu je sakupljeno čitavo rimsko robovlasničko pravo klasične pravne ere starog Rima, i on je bio kasniji uzor za stvaranje buržoaskog pravnog sistema. INSTITUT - prevode kao zavod, vaspitni ili naučni; pravni propis; zakonsko načelo. Da li je Institut Piščevih izdanja - književno - naučni zavod, zakonsko načelo Piščevih izdanja? Smešno, apsurdno. U vreme socijalizma bilo je u modi osnivanje instituta za ovo i ono, osnivala ih je i finansirala država.
Država, ova i ovakva, ili neka druga, buduća, nema gotovo nikakve veze sa Institutom Piščevih izdanja : ona ga ne pomaže, jer već pomaže neke druge izdavače koje je uslovila i koje kontroliše na ovaj ili onaj način. Država ne finansira i ne mari za Institut Piščevih izdanja : kad brine o njemu, to je samo onda u retkim slučajevima, kad nastoji da ga sputa ili uguši, ili pridavi mehanizmima cenzure.
Neotuđivo je pravo svakog pisca, da objavljuje svoja dela - o tuđem, ili o svom ruvu i kruvu.
Institut Piščevih izdanja nije književno preduzeće, književna zajednica; to je način udruživanja dara i mara umetnika, najviše nalik na srpski narodni običaj poznat kao moba. Postoji dakle narodni običaj da susedi besplatno ili sa uzajamnim uzvraćanjem pomažu nekome pri većim seoskim radovima. Etimologija Instituta mobarov Piščevih izdanja je složena, ali je sada malo jasnija : smatram se njegovim osnivačem i utemeljivačem, a njegovo sedište je - tamo gde se čuva arhiva Zavetina, dakle, u mom roditeljskom domu u Mišljenovcu, i u mom beogradskom stanu. U neku ruku, Institut mobarov Piščevih izdanja je proizišao iz alternativnih izdanja, kakva su izdanja Zavetina bila godinama. Književni mobar, učenik književne mobe, onaj koji radi na književnoj mobi : to sam bio godinama, decenijama, kao i mnogi drugi. Mobarov institut Piščevih izdanja, pripada književnim mobarima, svim učesnicima književne mobe, kakvih je uvek bilo i kakvih će uvek biti dok je sveta i veka. Jer nije samo i isključivo vredno spomena ono što se objavljuje o tuđem ruvu i kruvu. Narodni običaj moba nema administraciju i birokratiju, bez koje ne mogu ni velika ni mala izdavačka preduzeća, bez obzira na vladajući društveni sistem...
Pravi i puni, konačni naziv za način književnog organizovanja, izdavanja rukopisa i njihovog očuvanja, mogao da glasi, ne nekakvo društvo, već : Mobarov Institut Piščevih izdanja. To je verovatno najbolji mogući, najčasniji i dugovečni način obelodanjivanja rukopisa knjiga i očuvanja rukopisa...Pisci mogu pomoći jedni drugima, kad im već država ili neko drugi ne pomaže : u tome nema ničega zlog, naprotiv...Krugovi istinske kulture šire se tako kao krugovi na vodi...Hvala Bogu - bačeni su prvi kamenčići u vodu : ne sa ćepenaka, već kroz prozore Mobarovog Instituta Piščevih izdanja...

M. Lukić

Miroslav Lukić Muzej nemogućeg ratara, Beograd,

Mobarov institut:ZAVETINE, 2002 136 str., str. 76 -79