Ламент над српским селима

Колико познајемо Србију?  И шта у ствари знамо о данашњим српским селима и њиховој нескривеној и неописивој агонији?
Покушајте да одговорите на ово питање искрено, најискреније, документовано, сликом и речју, речју и сликом. Јавите нам се, ако вам се чини да ова  тема заслужују много већу пажњу него што јој се придаје у јавности друштвеног и привредног живота и опстанка Србије. Ми верујемо да заслужује много више размишљања, брзих и промишљених, неодложних потеза. Село може постојати и са двадесетак кућа, ако људи желе да живе на простору који је в ише него погодан за живот...
_______________________________

          Ово смо нашли на једној од локација посвећених страховитом пропадању села у једном делу Србије, видећете већ где.

       Стицајем околности ове године сам, после дужег времена неколико пута био у тазбини. У једној од тема већ сам описао село Мало Боњинце, општина Бабушница, Пиротски округ,  југоисточна Србија. Када човек кратко борави не може а да не запази предивну природу. Ипак, људи се одавде селе већ дуже време и напуштају овај простро јер одлазе где им је лакше и боље. Цела општина једва да има преко 12000 становника. Иако овај сликовни приказ није систематизован покушаћу да прикажем природу, али и објекте, зграде и куће које сведоче и људима коју су ту некад живели. Неко од тих слика сте већ видели (у теми "Моја злодјела"), а ево и нових, у овој посебној теми.
    (....)
Центар Бабушнице, "главног града" овог простора. 

Географски овај простор назива се Лужница, по реци Лужници која протиче кроз ову варошицу. Само место налази се на једној заравни - пољу окруженом са једне стране (западне) Сувом планином, са друге стране обронцима Руја (пема бугарској граници) и Острозубом ( са југа). Удаљено је око 25 км од Пирота, око 55 од Ниша и око 50 од Лесковца. Надморска висина око 450м.

(....)
Службени језик је наравно српски. Ипак, већина становништва говори тзв. торлачким ("призренско-тимочким") дијалектом, пиротском варијантом. Они су, у језичком смислу "староштокавци", за разлику од већине Срба, Хрвата, Бошњака и Црногораца који су "новоштокавци". Пар примера говора: кво (које) - шта, куде - где, гледал - гледао, певал - певао, (није извршен прелаз "л" у "о")  башта - отац (у смислу власник имања), убити - ударити (убил се - ударио се), утепати - убити (утепал се - убио се)  и тд. Акценти су на последњем самогласнику.

Становници су углавном Срби, али има и нешто Бугара (Звоначка бања). Домаћи Бугари такође говоре дијалектом који се битно разликује од књижевног бугарској језика, а незнатно до овог торлачког, тако да они потпуно једни друге разумеју, боље него када им се неко обраћа на књижевном српском или бугарском језику.  Дакле, становништво је етничко врло сродно и углавном је староседелачко већ више стотина година. Овај крај је био по страни главних путева и ратних дејстава тако да се становништво слабо померало. У многим селима највећи број породица већ вековима живи ту, тако да с правом могу да кажу да су "коленовићи". Иако се крај назива Лужница, становништво неколико села у општини Бабушница (око превоја Предел који дели Лужницу од Заплања) етнички је ближе становништву насељеном у дубокој котлини под именом Заплање, која се јужном страном Суве планине пружа ка Нишу. То су села: Велико и Мало Боњинце, Модра стена, Остатовица, Завидинце, Мезграја. За разлику од лужничана који су мало нижи растом, ситније грађе, заплањци су крупнији (вишљи), светлије пути, светлије косе - изразити "словенски" типови. Очуване су братственичке везе (братства имају своје називе) тако да се братственици међусобно не мешају - жене или удају иако су рођаци тек у шестом, седмом колену. Становништво се до пре 80-90 година углавном бавило сточарством. Касније, многи одлазе у печалбу и широм ондашње државе били су познати као добре занатлије, специјалисти: вуновлачари, бојаџије, содаџије. Тако их је било у Кореници, Удбини, Јајцу, Дрвару, Грахову, Ливну и другим местима познатим по узгајању стоке и преради вуне. Као содаџија било их је у скоро свим српским градовима а посебно Пожаревцу, Свилајнцу, Деспотовцу и наравно Београду. 
(....)
 Као и већина села из околине велико Боњинце се као насељено место помиње у турским пописима из 15. века као насеље од неколико десетина пореских глава од којих су вси били хришћани. Потомци тих, тада пописаних људи и данас живе у овом и суседним селима.

Као и сваком нормалном селу најважније место је сеоска кафана.

[attachment=1]
Кафан "Путник" без прекида ради 50-60 година. Испред ње је аутобуско стајалиште за локалне и међумесне линије. Ово је једино село у Србији које има сталну, директни линију са Београдом: Аутобуска линија Београд - Велико Боњинце, полази из Београда сваког дана у 12.30. Из Великог Боњинца креће сваког дана у 04.45. Иако се број путника битно проредио (пре месец дана био сам једини путник у аутобусу од станице у Бабушници), Ниш- експрес је не укида јер има велико број путника до Ниша и од Ниша.

      = извор: Палуба
       

слика једне зграде у селу Остатовци, околина Бабушнице, преузета из текста о "издисају" овог села