Лутања / Светислав Стефановић

#####

Република, 22. 05. 1920.

 

Годови, Заветине. новембар 2014, југ Србије

                Ништа у толикој мери не показује нашу балканску инфериорност као наша готовост да се, без икакве критике, поводимо за оним што нам изгледа као модел код културних народа Запада, и да узоре Запада прихватамо и преносимо код нас. Та готовост и јагма да се на тај начин покажемо што културнији свеопшта је код нас, и у нашој моди и у нашој уметности, у науци као и у политици. При том се обично дешава да нама, у свима тим гранама, сем ваљда у извесној мери моде, важе као узори и први модели, ствари, гледишта и установе које су на Западу или другостепене вредности, или су већ и застареле и изанђале. Сем тога, и сам процес преношења тих тзв. модела на наше мање културно или некултурно тло чини своје да ти модели и узори постану код нас нагрђени и унакажени до комичности. Тако ми имамо једну, сасвим особену, нашу париску моду; једну не мање чудну француску и другог порекла модерну уметност и поезију, и један сасвим чудан енглески парламентаризам; и сад се спремамо да добијемо и неки чудан американски демократизам са бескрајним варијацијама, од Марјановићевог промашеног обноваштва до М. Прибићевићевог сељачког демагоштва.

                Мислим и на оне људе који су се или бавили у Америци, или недовољно простудирали американско државно уређење, или су га из даљине теоријски проучавали, па су дошли до убеђења да, пошто је код нас питање државног уређења на дневном реду, треба што више пропагирати, сваки на свој начин и ваљда у што више облика, американски систем и узети га за модел нашем уређењу. Г. Смодлака је учинио једну малу девијацију и, уместо у Сев. Америку, отишао у Јужну Америку и отуд нам донео свој модел државе.

                Сви ти људи чине једну општу омашку. Они затварају очи пред фактом да ти модели сада, и у својим рођеним земљама, преживљују једну тешку унутрашњу кризу из које се не зна још да ли ће и уколико ће изаћи неизмењени. Сви знаци говоре да ће фундаменталних измена бити свуда у свету. И онда, како изгледа наша ревност да преносимо код нас моделе, који ће можда сутра или кроз годину и две дана бити на свом рођеном тлу битно измењени? Или, ако светска реакција, којој се као и пре сто и више година, и данас ставила на чело Енглеска са својим империјалистичким - дуго прикриваним али све јаснијим! - тенденцијама, победи, и наметне Европи режим који јој се спремала да наметне, у бруталнијој форми, и Немачка, режим оружаног мира, потајне реакције и економског ропства - хоћемо ли ми и тада гледати да у свему копирамо западне узоре, онако, ваљда, као што г. Стојан Протић, бар у теорији, проповеда енглески парламентаризам, наравно у својој доста балканској оригиналној редакцији? До душе, пракса и искуство модификују сваку теорију, те су пракса и искуство дали и нашем парламентаризму сасвим особена обележја. Али, хоћемо ли увек чекати да пракса и искуство модификују и рђаве теорије као што чине и са добрима? Хоћемо ли применити у пракси нацрт Устава г. Смодлаке, или нацрт г. Ст. Протића, или неки нацрт израђен по американском узору - зато да би пракса показала рђавост и незгодност тих нацрта за нас?

                Рат је, по нашем уверењу, толико пореметио и изменио постојеће друштвене вредности, и сасвим јасно изнео на површину нове критерије за процену постојећих одношаја и вредности, идеја и ствари. Многе ствари, многе идеје, многе установе које су пре рата имале прву вредност, изгледале достојне највиших, најидеалнијих места - рат је тако сурово уништио да их већ и нема; друге је тако изменио да, што је изгледало идеал пре рата сад је достојно презирања; или је оно што је било незнатно добило сасвим нову, већу и ширу садржину. Империјализам пре рата и данас! Онда је он још читаве народе опијао, данас је страшило, баук и опасност целог света.

                Или, на другој страни, демократизам пре рата и данас! Тада је он, у основи, био платформа политичке борбе против централне монархистичке власти, данас је он, из дана у дан, све више платформа општа, широка, светска, за једну нову организацију свих држава и целог друштва. Само се ваљда још код нас демократизам сматра само као борба за извојевање што виших и ширих права народу од владајућих класа, и то по милости и доброј вољи владајућих, док се у свету демократизам хвата у коштац са најсилнијим покретом маса који је икад постојао у историји људској, обухвата га, носи га, води га, упућује га новим стазама људског прогреса. Као што је рат свирепо демантовао теоретичаре државне власти, власти државе над народом, тако послератна криза све више демантује и теоретичаре класне борбе, и показује да ни једна класа нити има моћи ни права да завлада, и по својим интересима да организује цело друштво. Народ се показао јачи од државе, он је остајао и побеђивао и кад је држава пропадала. То је показао српски народ, и руски, и немачки. Тако је и друштво јаче од ма које класе, шире је и обимније.

                Видети општа начела и тенденције нове друштвене организације која се свуда намеће и, више или мање, изводи, и учинити све да и наша држава и народ буду у тим тенденцијама - то је наш највећи задатак данас, а не да по страном превратном свету тражимо моделе за нашу државу, или да се, као све владајуће наше странке, задовољимо крпежом аморфних остатака хабсбуршке монархије и Пашићеве солунске Велике Србије. Народ који је био способан да преживи и опет наново у живот поврати своју једном пропалу и умртвљену државу, биће способан и да ту државу учини способном за живот у новом животу целог човечанства. Нека се власници не заваравају да могу задржати или спречити народ у извршењу те његове мисије. Србија је родила Југославију, и она ће је умети и одржати у животу, не силом своје надмоћи и власти него душом свога народа и духом своје слободе

          == извор:

Светислав Стефановић

СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА

ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ

(1899-1943)

Приредио

Предраг Пузић

Војислав Шешељ о нотарима и штрајку адвоката

Spisateljica Nađa Tešić preminula u Njujorku

U NjUJORKU, u četvrtak 20. februara, posle duge i teške
bolesti, od posledica moždanog udara preminula je spisateljica dr Nađa
Tešić (1939-2014). Detinjstvo je provela u Srbiji, u rodnom Užicu, a u
15. godini se sa bratom Stojanom, čuvenim scenaristom i dobitnikom
Oskara, zaputila u istočni Čikago. U SAD je živela do kraja, pišući
romane, drame, eseje, scenarija i poeziju. Predavala je režiju i filmski
scenario na Bruklin koledžu u Njujorku i francusku književnost na
Ratgers univerzitetu. Autor je višestruko nagrađivanih romana "Borac u
senci", "Rodna gruda", "Umreti u Čikagu" i "Daleko od Vijetnama". Njene
drame "Posle revolucije" i "Žetva" sa zapaženim uspehom igrane su u
teatrima u SAD.
Njen jedini roman preveden na srpski jezik "Umreti u
Čikagu" ("Službeni glasnik", 2012) je imigrantska, autobiografska
ispovest, u kojoj Srbije i Užice zauzimaju značajno mesto. Njen najduži
boravak u Srbiji bio je onaj tokom agresije NATO, kada je kao
antiglobalista i borac protiv imperijalističkih ratova, želela da deli
sudbinu naroda kome je bez rezerve, baš kao i njen brat Stiv Tešić,
pripadala.
- Tri centra gravitacije Nađinog života bili su Srbija i Jugoslavija kao duhovna i fizička domovina, Amerika kao nevoljno mesto prebivališta i Pariz kao duhovna i etička nadogradnja -
kaže prof Radmila Nastić. - Međutim, pripadnost dvema kulturama,
američkoj i srpskoj, Nađa i Stiv manifestovali su autobiografskim
elementima u svojim delima, a oni sežu u jugoslovenske i srpske korene,
ili i u američku kulturu, naročito u podžanr urbane naracije.

PORODICA

U POSLEDNjIM danima, o Nađi Tešić brinuli su njen sin Stefan, Stivova supruga Rebeka i
najbliži prijatelji iz Srbije. U samrtnom času, dugo je i nerazumljivo
govorila na srpskom jeziku, američki lekari su snimili njene reči u
želji da ih neko prevede, ali se malo toga moglo razaznati...


Spisateljica Nađa Tešić preminula u Njujorku | Kultura | Novosti.rs

Блиц: Мира Марковић у контакту са убицом Ћурувије

БЕОГРАД – Мирјана Марковић, удовица Слободана Милошевића у контакту је са убицом Славка Ћурувије преко заједничког пријатеља, пише Блиц.

Како лист наводи тај заједнички пријатељ је Драган Филиповић Фића који је у време убиства власника “Дневног телеграфа” био заменик начелника Друге управе за обавештајни рад ДБ-а и саветник шефа тајне службе за специјалне операције
Он одржава контакт између Мире Марковић и Мирослава Курака, Филиповић чак и посећује шефицу ЈУЛ-а у Москви.
„Курак, који је недавно отишао на једнонедељни сафари између Танзаније и Кеније, тефоном је звао Филиповића, који живи у Шангају, где је побегао у време “Сабље”. Филиповић се стално чује и са бившом председницом ЈУЛ-а и често је посећује у Москви“, каже извор “Блица”
Извор Блица наглашава да Филиповић, који је био и саветник Радована Караџића, зна шта се дешавало и шта је радио ДБ и могао би да открије и многе ствари о убиству Ћурувије, али и о другим злочинима.
Филиповић, кога колеге у ДБ-у описују као много више склоног оружју и борилачким вештинама него софистицираном обавештајном раду, окренуо се списатељству.
У возилу с Легијом
Драган Филиповић је са места заменика начелника Друге управе и саветника за специјалне операције шефа ДБ-а био задужен за Јединицу за специјалне операције. Под Другом управом су биле и “црвене беретке”. Наводно, Филиповић је у време убиства четири члана СПО на Ибарској магистрали био у возилу са Милорадом Улемеком Легијом, који је 8. јануара именовао убице Славка Ћурувије.
У својим књигама, на пример у оној под насловом “Анатомија глобалистичког смрада”, износи податке о свом послу у ДБ-у и не скрива да је био практично саветник за ликвидације.
Открива и да је у ДБ-у, у време НАТО бомбардовања, планирано убиство Џорџа Сороса у једном летовалишту. Убица је требало да буде извесни “Мунгос” из резервног састава ЈСО. Међутим, каже Филиповић, иако је “Мунгос” био посвећен том задатку, од убиства се одустало када је изведена једна слична акција за шта су били осумњичени Срби, а и бомбардовање је било окончано.
Филиповић не скрива ни своје мишљење о Ћурувији, убијеном за време бомбардовања на Ускрс 11. априла 1999.
„Он је подржавао америчко бомбардовање, називајући га демократским чином. То је највероватније био разлог због којег је ликвидиран. За његову смрт глобалисти окривљују искључиво ДБ, мада је објективно то могла извршити било која од патриотских групација, којих је тада у Србији било на десетине“, написао је Филиповић, копирајући вербални напад Мирјане Марковић који је претходио убиству Ћурувије.
Он констатује да није имао “додирних тачака” с убиством новинара, али да је вероватно међу осумњиченима.
Занимљива је веза Филиповића и с осталим из ДБ-а осумњиченима за убиство власника “Дневног телеграфа”.
Даница Драшковић: Хтео је у СПО
Даница Драшковић, функционер СПО, каже за “Блиц” да је одмах после убиства четворице њихових чланова на Ибарској магистрали добила понуду од једног тадашњег државног функционера да Драган Филиповић буде у страначком обезбеђењу. „Речено ми је да Филиповић жели да буде шеф Одељења за безбедност СПО. Заузврат је понуђено да ће нам обезбедити проценат гласова на изборима. Одбила сам одмах јер се већ тада сумњало да је с Легијом био на месту злочина“, каже Драшковић.
Филиповић је био саветник за тајне операције Радомира Марковића, осумњиченог да је као шеф ДБ наредио убиство новинара.
Био је и врло близак сарадник Милана Радоњића, осумњиченог да је организовао убиство Ћурувије. Радоњићу је био заменик у Другој управи.
Осим тога, Ратко Ромић, који се терети да је саизвршилац убиства и да је био са Курком, радник је Друге управе и Филиповић му је био шеф.
Драган Филиповић је написао у својој књизи да је после изборне победе Војислава Коштунице против Слободна Милошевића одржан састанак врха ДБ-а на коме је био и тадашњи министар полиције Влајко Стоиљковић. Министар је захтевао „да се по цену живота брани Милошевић”.
Након што је министар отишао, у врху ДБ-а су се договорили, тврди Филиповић, да признају победу Коштуници и да се даље ослањају на „радикале и националне снаге”.
Извор Блиц


Блиц: Мира Марковић у контакту са убицом Ћурувије - Правда

ЕХ, МРЉО, МРЉО / Есон Јаос

Извор: Старе куће, село Језерце, Кална

 ...

Склупчана,

увек спремна сумња

Пукотина у ноћи,

Камен и маховина,

размена нежности

свиће

Извирује опрезна мисао

Киша пада,

распрснуће

Окренеш леђа,

нестане светла.

Свих година мојих дани

да су цигла  камен били

у рукама неимара

већ би дворе саградили

ал од мојих дана силних

оста мрља ова само

разливена ко мастило.

____________________

ХРАНА ЗА УВЕРЕЊА

Кад сам била мала

ја сам својој лутки

ножем уста разрезала.

У тај отвор невешти и криви

гурала сам руком храну

тај садржај живи.

ДА ОЖИВИ!

_______________________ (из рукописа )

   

MAHANJE BOLESNOM RUKOM / Radivoj Šajtinac

Hiperborejci; znak prepoznavanja

Ako ćete sami dalje

Kivni na sve i svakog

Nemi, ledeni,zadihani  od teških  reči

Još drhteći zbog  prećutanih

potkožnih razjašnjenja

Dok vam  cakle i ljuto i plačno

U očima zenice skraćenice

Ako ćete tek tako besom tužnog srca

Ili srcem tužnog besa

Otići na onu stranu nejasnoće

Gde se više ništa

 Ni  ne  čuje ni ne govori

Gde vlada  neosetljiva milostinja

Gde vam doček na ispraćaju

Već priprema  večni tajac

Rodite se umesto  nas

Prokunite nas oproštajno

Nas  neoprostivo kolebljive

Onako kako   se ostajući kivno imenuju

 mimo staze  i  glasa

Iskoristite priliku

kao mi patetiku

budite od čina

bez  nas i bez krivice

 i biće nekad  sve  jasno

bez nas

u blizini

Лицемерје и демони Необичне лажи

####



Више од 100 година српском културом и књижевношћу влада – нешто што би се могло назвати – лицемерје….
Довољно је испричано о некадашњем лицемерју. О данашњем сам, на крају романа Вампирџија, написао дословце ово:
Наводно, све је отишло до врага. Али неки српски издавачи успели су да се снађу; објављују на стотине наслова годишње. Просвета објављује толике НАЈ, НАЈ – лепше… Било би глупо трошити папир на толика имена тзв. великана. Народна књига, исто… Толико наслова, толико генијалаца… Стубови културе, јакоже! СКЗ, етц. Све и свашта трукају, само не оно што би користило српској култури и књижевности. Не објављују Винавера, а у десет издања штампају помодни и свакојаки други шкарт.
- Шта вас брига шта они штампају? Они то штампају својим парама! – чујем тобожњи глас разумности. А одакле им паре да то штампају? Кад успеше толике паре да сакупе? Овде, елем, прођу има, велику прођу, све оно што је подстакнуто климом Необичне лажи, и то подстичу, прво, они који дају новац да се такве ствари друкају, не у једном, него у седам, десет, петнаест или више издања.
Друго, то одобравају уредници, стасали у Необичној лажи, који још увек имају и куражи да јавно иступе и побуне се, када им неко, макар и узгред, усмено, или у каквом пафлету, штампаном у 100 примерака, то замери.
Других уредника данас и нема, на јавној сцени, осим тих и таквих, стасалих у Необичној лажи. И како да се овде нешто промени?
Лицемерје се брани срчано, као поштење, а оправдане и разумне примедбе се жигошу као неподопштина. Лицемерје се овде брани жилаво и криптографски, тајно, преко разних ложа, кланских, генерацијских, тобож естетичких, тобож  научних, партијских, земљачких.............


Видети више
        http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D1%80%D1%98%D0%B5-%D0%B8-%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B5-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B8/

Тито и Слоба у поетским екстазама / Даутовић

Udvorička književnost kanonizovana je za vreme Broza, a izražajno obogaćena pod Miloševićem

Autor: Sava Dautović

Spisak autora je zaista impresivan: Jure Kaštelan, Slavko Janevski, Vladimir Nazor, Miroslav Krleža, Branko Ćopić, Oskar Davičo, Erih Koš, Mihailo Lalić, Miodrag Bulatović, Slobodan Marković, Dušan Radović, Milovan Danojlić...

Udvorička književnost, kao stari književni žanr, u novije vreme bi u Evropi brže izumrla da nije srpskih pisaca i intelektualaca. U dve poslednje decenije 20. veka oni su je preporodili i udahnuli joj nov vitalizam. Začeta u ratu, kanonizovana i usavršena za vreme Brozovog totalitarizma, nastavljena je i izražajno obogaćena pod Miloševićem.

No, zašto se danas baviti njome ako znamo da je vreme takvih laudacija državnicima i političarima iza nas već čitavu deceniju? Pa, najprostiji odgovor je valjda u činjenici da nije i zaboravljeno. I da, ako i izbledi u narodnom pamćenju, političko odadžisanje, stihoklepačko ili neko drugo, nikada neće prestati da zanima književnu arheologiju, odnosno književnu a, zašto ne, i političku istoriju. Svedočenje o njemu postaje utoliko svrsishodnije ukoliko neke notorne udvorice i apologete obuzima potpuna amnezija kada govore o svom sopstvenom književnom udelu u stvaranju i opevavanju Brozovog ili Miloševićevog kulta ličnosti, kao što se to nedavno desilo i jednom istaknutom pesniku i proznom piscu pri političkoj rekapitulaciji njegovog odnosa prema Titu. Ispade odjednom da im je disidenstvo bilo maltene u genima i da su paradigme moralnosti, iako su bili pristalice komunističke dogme i pisali ode Titu u vremenu kad se poredak cementirao.

Specifičnost balkanskog ulizičkog sindroma, pre svega srpskog, na koji se i fokusiramo, mada ćemo delimično dotaći i hrvatski, dodatno se aktuelizuje jer, iako su objekti obožavanja fizički nestali (Tito, Slobodan Milošević, Franjo Tuđman), neki njihovi stari himnopevci još su živahni i delatni, samo što odanost svojim idolima ne iskazuju danas prevaziđenim poetskim ekstazama već nekim drugim, jednako bljutavim formama političke odanosti. Da se ne bi osećali kao napušteni i kao siročad, naruku im ide to što ni današnji vlastodršci i stranački lideri nisu imuni od duhu vremena primerenih oblika podilaženja i laskanja.

Povjest u stihovima

Književni i politički motivi naveli su i glavnog urednika zagrebačkog časopisa Gordogan Branka Matana da započne opsežan i višegodišnji istraživački rad na tematu „Povjest u stihovima“ u čijem su središtu udvoričke, ali i „protupjesme“ o Franji Josipu I, Petru Karađorđeviću, Stjepanu Radiću, Lenjinu, Staljinu, Vlatku Mačeku, Aleksandru Karađorđeviću, Petru II Karađorđeviću, Anti Paveliću, Josipu Brozu Titu, Slobodanu Miloševiću, Franji Tuđmanu, Ivici Račanu i Stipi Mesiću te o političkoj prirodi i posledicama režima koje su oni personifikovali. Odavano je najavljen izlazak „odeblje knjige“ prikupljenog materijala, a dok se to čeka publikovana je u Gordoganu njena skraćena verzija povodom koje je Matan, između ostalog, rekao nešto što vredi za čitav njegov projekt: „Glavni poticaj bila mi je želja da se barem malo pomogne u tzv. suočavanju s prošlošću. Hrvatska ima dvije grozne baštine, život u dva totalitarizma. Međutim, u ovih 19 godina ništa se ozbiljnije nije dogodilo, ljudi koji vode zemlju ponašaju se kao da nemamo prošlost kakvu imamo. Kao da smo odavno obavili svoju denacifikaciju, deustašizaciju, kao da smo se odavno pogledali u zrcalu svojega holokausta, židovskoga, romskoga i srpskoga, u zrcalo svojih socijalističkih zločina, kao da možemo preskočiti svoju sjenu.“

Deo ovakvih, i nekih drugih suočavanja s prošlošću odvija se sa istim ili sličnim mukama i u Srbiji, a najsnažniji otpori im dolaze upravo iz onih intelektualnih krugova koji su svojom rečju i perom krivotvorili istoriju, uzdizali i veličali novog vožda, raspirivali mržnju i nacionalizam, stvarali ratnohuškačku atmosferu, opravdavali zločine i njihove inspiratore.....

Izvor > DANAS,   videti tekst u celini   http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/tito_i_sloba_u_poetskim_ekstazama_.14.html?news_id=196332

НАЛОГ / Слободан Бранковић

Погребни радник,

Кад добије умрлицу,

Смрт претвара у посао.

Копа два метра у дужину.

Нешто више од метра у ширину.

У дубину колико да стане Остатак.

Добар мајстор уклапа према броју година.

Душа кад је испуштена,

Остатак лако клизне низ конопац.

Равномерно се попушта,

О покојнику све најлепше

Док се не слије и суза коју закаснели пустио,

Ако већ није и грудвицу бацио.

Ново време тече кад лекар и поп обаве своје.

Комарац, не ђаво, последњи је који би крв увампиреног...

Пре и него туђа земља прими уљеза

Као добровољног даваоца.

На крају, та мала крвопија само је мрља

На образу пребега

С овог на онај свет.

Музика утихне.

Погребник слегне раменима,

Окрећући се новом налогу.

_________

     Према писању  "Књижевних новина", превод песама Слободана Бранковића објављен је на шведском (видети  - исечак из најновијег броја КН, јул-август 2010)

Песме Шкеровића у Галерији ЗАВЕТИНА

Фасада Галерије. Снимак Ивана Шишмана. Мај 2010.







Слободан ШКЕРОВИЋ

Тамни вилајет



Неверица је
Највећи
Убица

Који не верује
Тај је глуп
А који верује
Још је глупљи


Баш-Челик је вера
Коју ослобађа

Невера

(….)

Видети више: http://sites.google.com/site/zavetinegalerija/od-iznenadnog-bola/tamnivilajetslobodanaskerovica

Нови књижевни часопис

Оркестар СУЗ

Нови књижевни часопис за заветине и вашаре,свадбе и сахране, урнебесе и рашчишћавања

Управо је објављен први број, штампан на папиру новог књижевног часописа Оркестар СУЗ на 100 страна препознатљивог свитак формата.

Дигитална верзија сасвим одговарајућа штампаној може да се поручи по цени од 25,00 дин. Бесплатан примерак дигиталне верзије моћиће да се добије бесплатно уочи београдског Сајма књига. Потребно је само да се јавите електронском поштом и ми ћемо Вам послати примерак...

То је часопис нових иницијатива. На сајту посвећеном овом часопису, може да се сазна више.

Погледајте  
http://sites.google.com/site/orkestarsuz/

Knjiga pripovedaka Branka Ćurčića

Ivan Despotović




Živeti i umreti u ulici ljubavi





prva knjiga pripovedaka Branka Ćurčića, odabrana na Velikom međunarodnom konkursu Edicije ZAVETINE, Beograd, Zavetine, 2009.*

Življenje, umiranje i ljubav sadržani su u naslovu zbirke pripovedaka Branka Ćurčića. Kao opozicioni elementi života, poput mržnje i ljubavi, strasti i hladnoće, dobra i zla. Oni se u ravnici združuju u neki mistični, nedokučivi mir- kaže nam autor u prvoj priči, gde crkveni tornjevi postoje kao putokazi za nebo, dom Boga oca. Kao što je podvučeno podnaslovom, ovo je ispovest o jednom gradu, običajima, na početku 21. veka, ali se već u naslovu knjige oseća vanvremenost onoga o čemu se pripoveda. I sve je tu sadržano, u ravnici; Bog, ljudi: korumpirani, dobri, bogati, siromašni, političari, pa i sam Umetnik. O toj stvarnosti može se napraviti jedino ispovest, ona se izgleda ne može suštinski kritikovati, jer je nalik memoriji ogromnog kalkulatora. Kao i u Boga, u nju je sve uračunato. Što bi lik Umetnika rekao neminovni, takvi su valjda i događaji u Brankovim pripovetkama.
Autor gradi izražajne karaktere, portrete, sa patinom starih slika, ulja iz kakvog muzeja, koja uvek zadržavaju prisenak bajkovitog. Lik dečaka Ferenca Kavge, sposobnog da trpi, bez zlobe, željnog da pomaže drugima i kao lekar doprinese zajednici, kontrastiran je bandoglavom nacionalisti Petru Petroviću, zvanom Krv. Prvi je žrtva drugog, ali kasnije, u odraslom dobu, stvarnost ih tera na suživot i oni se oslikavaju u pomirljivom svetlu. Ferenc traži mesto za ordinaciju u Krvovoj novogradnji. To je stvarnost ravnice, jasnoća linearne perspektive, kao na holandskim platnima. Bajkovitost ali i konkretnost lica i prilika, možda nalik prizorima Pitera Brojgela. Ovo je 21. vek, mada se čini da su sva vremena slična, u tim pričama, izgovorenim (reklo bi se) sa stanovišta mudrosti. Nešto što izgleda crno-belo, jednostrano, sasvim je drugačije kad bolje razmislite. Simbolički motivisane intuicijom nizije, fabule pripovedaka daju svestran i stoga opšt prikaz pojedinačnih života. Obuhvaćeno je i iracionalno i svesno biće Severaca, junaka zabeleženih u jednom periodu i prostoru.
Ne čudi što je glavni junak koji se kroz priče povlači – filozof. Titula mu daje dozu opštosti, kao i ostalim junacima, na primer, Umetniku. Meštani tog slikara i pesnika vide samo kao jednu reč, Umetnik, i on u priči ostaje ta reč. Najmoćniji političar u okrugu, dakako, ima ime, jer za njega svi znaju. To je Jovan Jankov. Izražajno je ocrtan samouvereno halapljivi karakter. Kod njega dolaze umetnici ne bi li dobili finansijsku podršku. On ih tera na kompromis i, gle, naizgled beskompromisni stvaraoci pristaju. I mladi ljudi u Kući kulture shvataju da nisu bolji od svog prethodnika, štaviše, on se u datim okolnostima snalazio bolje nego novi. Čudna, ali sasvim očekivana, to je slika Zemlje, života na njoj, i jednog grada.
Čini se kako će uvek, u svakom vremenu i prostoru postojati jedan grad, umetnik, filozof, jedan Jovan Jankov, jedan vlastodržac. Kao što postoji i jedan Bog. Ove priče nose dozu bezazlenosti, novog izraza, oslikavaju „telo“ stvarnosti. U njoj su i moralno prihvatljivo i ono neprihvatljivo – samo telo, materija od koje je satkana ravnica, Severno S, nebo, samo Biće. Zato je ta stvarnost relativno bezazlena, samo stvarnost, kao što i mora biti.
Pojedini likovi provlače se kroz sve priče, što knjizi daje osobine šire proze, razuđenog romana, postavke slika gde prizori beleže ista lica, na jednom mestu u različito vreme. Ova knjiga daje potpuni prikaz života, ograničen možda lokacijom jedne male zemlje, njenog grada, ali gde se mnogi čitaoci, na raznim tačkama zemljine kugle, sigurno mogu prepoznati.

Ivan Despotović

______

* Videti Ново сазвежђе‎

Nad knjigom “Ako sam samo misao” Vide Nenadić / Zoran Bognar

Vida Nenadić (Užice,1964), svakako je jedno od najprijatnijih otkrića u proteklih nekoliko godina na topografskoj mapi savremene srpske književnosti. Potpunu afirmaciju i naklonost šire javnosti ostvarila je prevashodno sa svojim romanom «Zoo Called London» (2008);